(Обновено)


А кога дојде на себеси, рече: колку наемници при татка ми имаат леб во изобилие, а јас пак умирам од глад. Ќе станам и ќе отидам при татка си и ќе му речам: татко, згрешив против небото и пред тебе, и не сум веќе достоен да се наречам твој син; но прими ме како еден од своите наемници. Па стана и отиде при татка си.“

Да дојдеш на себеси е да видиш дека без Бог си гол и бос, и дека без Бог си никој и ништо, и дека без Бог си ветер и магла, и дека без Бог вистински не ни постоиш и во духовна и во материјална смисла! Тоа може да се случи на два начина: или кога со неисполнување на Божјите заповеди, односно кога со неправилен духовен живот, човек сосема ќе се одголи од Божјата благодат; или кога со правилен духовен подвиг човек го достигнува обожението. Првото е да се види себеси расчовечен, а второто е да се види себеси (колку што може) во споредба со Божјото совршенство. Тоа првото му се случило на блудниот син.

Но што е тоа што во тие моменти може да го спаси човекот? – Опитот од претходно воспоставениот однос со Бог и човековата слобода, која, според светите Отци, демонот никогаш до крај не може да ја оневозможи. Да се потсетиме што кажавме во првиот дел од беседата: Бог само внимава да не ја наруши нашата слобода, а со тоа и нашиот взаемен однос Родител – дете. Деца, ние немаме ништо посвето од овој однос! Овој однос е единствената надеж на нашето спасение! Токму на овој однос, Татко – дете, се присетува во тие безизлезни моменти блудниот син и токму тој однос, воопшто неповреден од Татковата страна, го спасува. Од каде го знаеме ова? Од самото освестување на фактот дека токму тој однос е нарушен и дека тој самиот е виновен за нарушувањето на тој однос: „татко, згрешив против небото и пред тебе, и не сум веќе достоен да се наречам твој син!“ Секако на тој однос ‘малку го потсетил’ и празниот стомак, односно полнотата на животот што претходно ја чувствувал во радоста на првата благодат.  

Наше е само да имаме добра намера, да го употребиме дарот на слободата за градење на заедница со Бог и да се подвизуваме во таа насока, а сè друго е дело на Божјата благодат, која ни содејствува. Без Бог и без Божјата благодат ние ништо не можеме да направиме! Тоа значат зборовите: „И кога беше уште далеку, го виде таткото негов и се сожали над него, па потрча, го прегрна и го целива.“ (Само да напоменам, токму ова се случува при добивањето на дарот на умносрдечната молитва.)

„И синот му рече: татко, згрешив против небото и пред тебе, и не сум достоен да се наречам твој син.“ Помладиот син не ја завршува претходно замислената молба: „но прими ме како еден од своите наемници!“ Зошто? Затоа што е беспредметно тоа да го рече гледајќи го доследното родителско однесување на својот Татко, кое и самиот него го одредува и го удостојува со називот „син“. Татко, значи, како да не се случила неверност и нарушување на односот, и при повторното среќавање се однесува како кон свој син: „И кога беше уште далеку, го виде таткото негов и се сожали над него, па потрча, го прегрна и го целива.“

И како уште се однесува таткото?

„А таткото рече на слугите свои: изнесете најубава промена и облечете го, и дајте му прстен на раката негова и обувки на нозете; па дотерајте и заколете угоено теле: да јадеме и да се веселиме, оти овој мој син мртов беше и оживе, изгубен беше и се најде. И почнаа да се веселат.“

Се случува: обнова на благодатта, потврда на односот и просветление на умот, добивање на сила и свест за поголем подвиг кој води кон совршенство, учество во светата Евхаристија и причестување со Светите Тајни на Телото и Крвта Христови. Бог, како што вели свети Григориј Палама, ги дарува оние што живеат во вистинско покајание со такви дарови кои, кај оние што неправилно се подвизуваат, предизвикуваат завист.

„А постариот негов син беше в поле; и на враќање, кога се приближи до куќата, чу песни и извици. Па како повика еден од слугите го праша: што е ова? А тој му рече: брат ти си дојде и татко ти го закла угоеното теле, оти го виде здрав. Тој се налути и нејќеше да влезе.“

Еве како реагираат оние што се од ‘Стариот Завет’, оние што се на првиот степен, а што не внимаваат на своите страсти (на страста на умот – гордоста), оние што имаат високо мислење за самите себе, оние што неправилно се подвизуваат, оние што ја злоупотребуваат првата благодат, односно плодовите од гледањето на првата светлина, оние што другите ги осудуваат, а самите себе се оправдуваат, оние што мразат и завидуваат. За жал, нешто многу ни е познато, нели?

„Тогаш излезе татко му и го молеше.“

Што гледаме? Непроменет и константен татковски однос и кон постариот син, односно кон сите Свои деца што ги создал без оглед на нивниот однос кон Него.

Еве ја најпрвин бедната слика на самооправдувањето: „А тој одговори на татка си и му рече: еве, ти служам толку години и никогаш не прекршив твоја заповед.“ А еве ја и целата слика на демонската опседнатост откако ќе се доврши со осудувањето: „и мене не си ми дал ни едно јаре, за да се провеселам со моите пријатели, а кога дојде овој твој син, кој го упропасти твојот имот со блудници, за него ти го закла угоеното теле.“

Да, најпрвин Бог Го осудуваме во самите себе, пред да го осудиме конкретниот човек! Односно, за да го осудиме конкретниот човек, најпрвин ги злоупотребуваме плодовите од гледањето на првата светлина. И додека се самооправдуваме и сакаме да се прикажеме праведни – „никогаш не прекршив твоја заповед“ – веќе исто толку грешиме и ги прекршуваме сите „исполнети“ заповеди дотогаш. Очигледно, постариот син само формално ги исполнувал Татковите заповеди, додека така одговарало на неговиот наемнички интерес и однос. Да ги исполнувал навистина сите негови заповеди, сигурно би се восовршил духовно во личниот однос со својот Татко. Но, тука нема ни трага од личен однос. Ако забележувате, деца, постариот син ниту во едно обраќање не го ословува својот родител со зборот „Татко“. Како што и во ниту еден момент не го осудува својот помлад брат заради нарушување на односот „Татко – син“ туку заради упропастување на имотот.

 „А тој му рече: синко, ти си секогаш со мене и сѐ мое е твое; но требаше да се зарадуваме и развеселиме, оти овој твој брат беше мртов и оживе, изгубен беше и се најде“ (Лука 15, 11-32). Навистина, човек самиот себеси, со своето однесување, се осудува и се одделува од заедницата со Бог, грешејќи кон својот ближен. Наместо да се радуваме со својот ближен, ние му завидуваме и го мразиме заради неговите успеси. Да не зборувам и за обидите да му попречиме и да му наштетиме. И тоа му го правиме на нашиот ближен со кого Богочовекот Христос се поистоветува. Како што читаме во Светото Евангелие: „доколку не сте го направиле тоа на еден од овие (Мои) најмали браќа и Мене не сте Ми го направиле!“ (Матеј 25, 45). Забораваме дека на тој начин стануваме богоборци. А Бог, смирено и трпеливо, на сите ни вели: „синко... сѐ мое е твое...“

Навистина, деца, прекрасна и чудесна е оваа евангелска приказна, за чие толкување и запис се потребни можеби страници и страници. Само за ова „синко... сѐ мое е твое...“ – потребен е цел еден том од Догматика. Но, еве, според моите сили се обидов да ви пренесам нешто од мојот, каков таков, опит и знаење и од преданието на светите Отци. Како што видовте, духовната возраст на двата сина ја пронаоѓам на првиот степен од духовниот раст, на степенот од очистување на срцето од страстите, при добивањето на првата благодат и при гледањето на првата светлина. Оваа духовна возраст е посоодветна и поразбирлива за евангелска приказна заради тоа што на оваа возраст се наоѓаат најголемиот број од православните христијани. И додека, од една страна, на помладиот син падот му помага да се освести, да види каде е, вистински да се покае (да го промени целиот дотогашен начин на живот, а не само теоретски да се кае) и да го добие дарот на просветлување, од друга страна, формалното исполнување на заповедите и градењето на наемнички (или правен) однос кон Бог својот Татко само ја храни суетата и високото мислење на постариот син за самиот себеси и го предизвикува неговото отпаѓање.

И уште нешто: духовниот отец никогаш не смее да го остави своето духовно чедо без благослов, па макар тој бил и изнуден – во случај кога тоа сака да си замине од него. Тој благослов може да биде даден и усно и премолчно и на дело. Тој благослов може да биде даден и со опомена и без опомена. Но тој благослов мора да биде даден, ако духовниот отец е вистински татко. Со тој благослов, духовниот отец ќе сострадува со своето духовно чедо и ќе го покрива и штити со својата љубов и молитва каде и да е тоа и колку и да греши. Со тој благослов никогаш нема да се прекине взаемната врска, за духовното чедо да има, ако му затреба еден ден, каде да се врати... Значи, при непослушанието и предвременото заминување на духовното чедо од својот духовен отец, проблемот не се состои во убедување и одвраќање од намерата туку проблемот е да се овозможат услови за враќање.

Но, приказната сепак нема завршеток. Затоа да внимаваме: зашто, ако нивното отпаѓање е спасение за светот што ли ќе биде нивното примање, ако не воскресение од мртвите (Рим. 11, 15)!? Простете ми и молете се за мене...!

  Митрополит Струмички Наум

(според записот на сестрите)


Беседа за блудниот син (прв дел)

 

 Sermon on the Prodigal Son (Part One) ( 29.02.2008 )


“And when he came to himself, he said, How many hired servants of my father's have bread enough and to spare, and I perish with hunger! I will arise and go to my father, and will say unto him, Father, I have sinned against heaven, and before thee, And I am no more worthy to be called thy son: make me as one of thy hired servants. And he arose, and came to his father.”

 

To come to your senses means to see that without God you are nude and barefoot, and that without God you are cock and bull, and that without God you do not truly exist, in a spiritual, or in a material sense! That can happen in two ways: either when, by not fulfilling God’s commandments, that is, when with improper spiritual life man will completely denude himself from God’s grace; or when, with proper spiritual struggle man will achieve deification. The former is to see oneself dehumanized, whereas the latter is to see oneself (as much as one can) in comparison to God’s perfection. The former happened to the prodigal son.

 

But what it is it then that can save man in those moments? –Experience from the previously established relationship with God and the freedom of man, which, according to the holy Fathers, the demon can never preclude to the end. Let us recall what was said in the first part of the sermon: God only takes heed not to disrupt our freedom, and along with that our mutual relationship: Parent-child. Children, we have nothing more sacred than this relationship! This relationship is the only hope for our salvation! It is exactly this relationship, Father-child, that the prodigal son recalls during those moments of impasse and it is exactly that relationship which saves him, completely unscathed by his Father. How do we know all this? By becoming aware of the fact that it is exactly this relationship that has been infringed upon as well as that the son himself is culpable for the infringement of that relationship: “Father, I have sinned against heaven, and in thy sight, and am no more worthy to be called thy son!” Certainly, he was ‘reminded a bit’ of that relationship by his empty stomach, that is to say, the fullness of life which he had previously felt in the joy of the first grace.

 

It is up to us to have a good intention, to use the gift of freedom in order to build unity with God and to struggle in that direction, while everything else is an act of God’s grace, which partakes in us. Without God and God’s grace we cannot do anything! This is what the following words mean: “But when he was yet a great way off, his father saw him, and had compassion, and ran, and fell on his neck, and kissed him.” (Let me just mention, that this is precisely what happens when one receives the gift of the mind-and-heart prayer.)

 

“And the son said unto him, Father, I have sinned against heaven, and in thy sight, and am no more worthy to be called thy son.” The younger son does not finish the previously envisaged plea: “make me as one of thy hired servants!” Why? Because it is pointless to say that, seeing the consistent parental behavior of his Father, which ascertains and dignifies him with the name “son”. The father, hence, as if there were no infidelity and infringement of the relationship, treats him like his son: “But when he was yet a great way off, his father saw him, and had compassion, and ran, and fell on his neck, and kissed him.”

 

And how does the father also behave?

 

“But the father said to his servants, 'Quick! Bring the best robe and put it on him. Put a ring on his finger and sandals on his feet. Bring the fattened calf and kill it. Let's have a feast and celebrate. For this son of mine was dead and is alive again; he was lost and is found.' So they began to celebrate.”

 

It happens: restoration of grace, validation of the relationship and illumination of the mind, receiving strength and awareness for a greater struggle which leads to perfection, participation in the holy Eucharist and communion with the Holy Mysteries of Christ’s Body and Blood. God, as St. Gregory Palamas states, consecrates those who live in true repentance with such gifts that cause jealousy with those who improperly struggle.

 

“Now his elder son was in the field: and as he came and drew nigh to the house, he heard music and dancing. And he called one of the servants, and asked what these things meant. And he said unto him, Thy brother is come; and thy father hath killed the fatted calf, because he hath received him safe and sound.”

 

This is the reaction of those of the ‘Old Testament’, those who are at the first stage, and who do not take heed of their passions (the passion of the mind—pride), those who have high opinion of themselves, those who improperly struggle, those who abuse the first grace, namely, the fruits of seeing the first light, those who condemn the others and justify themselves, those who hate and envy. Regrettably, this all seems very familiar, does it not?

 

“Therefore his father went out and pleaded with him.”

 

What do we see? An unchanged and constant paternal relationship toward the elder son, meaning toward all His children that He created regardless of their relationship to Him.

 

Here is, first of all, the miserable image of self-justification: “And he answering said to his father: Lo, these many years do I serve thee, neither transgressed I at any time thy commandment”. And here is the entire image of demonic possession after he finishes with condemnation: “and yet thou never gavest me a kid, that I might make merry with my friends:

But as soon as this thy son was come, which hath devoured thy living with harlots, thou hast killed for him the fatted calf.”

 

Yes, we first condemn God inside us, before we condemn the person in question! Namely, in order to condemn the person in question, we first abuse the fruits of seeing the first light. And while we justify ourselves and want to present ourselves as righteous—“neither transgressed I at any time thy commandment”—we already sin and transgress all the commandments “fulfilled” by then. Obviously, the elder son only formally fulfilled the Father’s commandments, while it suited his mercenary interests and relationship. Had he truly fulfilled all his commandments, surely would he have perfected himself spiritually in the personal relationship with his Father. Yet, there is not a trace of personal relationship whatsoever. Perhaps you notice, children, that the elder son did not once, in his address, call his parent “Father”. As he did not, in a single moment, condemn his younger brother for the infringement of the “Father-son” relationship, but for squandering of the property instead.

 

“My son, thou art ever with me, and all that I have is thine; It was meet that we should make merry, and be glad: for this thy brother was dead, and is alive again; and was lost, and is found.'” (Luke 15:11-32).

 

In truth, man, with his own behavior, judges and condemns himself, and separates himself from unity with God, sinning against his neighbor. Instead of rejoicing with our neighbor, we envy him and hate him for his successes. I shouldn’t even mention the attempts to obstruct him and harm him. And we do this to our neighbor with whom the Godman Christ identifies. As we read in the Holy Gospel: “Inasmuch as ye did it not to one of the (Mine) least of these, ye did it not to Me!” (Matthew 25:45). We forget that in such way we become godfighters. While God, humbly and patiently, says unto all of us: “son… all that is mine is yours…”

 

Truly, children, this Gospel parable is magnificent and wondrous, and its interpretation and writing demand perhaps pages and pages. Only for the line “son… all that is mine is yours…”, a whole volume of Dogmatics is needed. Yet, I made an effort, to my strength, to convey to you something from my, such as it is, experience, as well as from the tradition of the holy Fathers. As you saw, the spiritual age of the two sons I find at the first stage of spiritual development, at the level of purification of the heart from the passions, at the receiving of the first grace, and seeing the first light. This spiritual age is more appropriate and more understandable for a Gospel parable because this is the age at which the largest portion of Orthodox Christians finds themselves. And while, on one hand, the fall helps the younger son to come to his senses, to see where he is, to truly repent (to alter his former way of life, not just to theoretically repent) and to receive the gift of illumination, on the other hand, the formal fulfillment of the commandments and the building of a mercenary (or conventional) relationship with God his Father only nourishes the vanity and the high opinion of the elder son for himself and causes his falling away.

 

One more thing: the spiritual father ought never leave his spiritual child without a blessing, even if it were forced—in case if the child wanted to leave him. That blessing can be given orally, or silently, or in act. That blessing can be given with an admonition and without it. That blessing, however, must be given, if the spiritual father is a true father. With that blessing, the spiritual father will suffer along with his spiritual child and will cover him and protect him with his love and prayer wherever the child may be and as much as the child may sin. With that sin the mutual bond will never break, for the spiritual child—in case he needs one day—will have where to return… Therefore, at times of disobedience and premature departure of the spiritual child from his spiritual father, the problem does not consist of dissuading and deterring the child from his intention; the problem, rather, is to provide the conditions for homecoming.

 

Yet, the story has no ending. Let us be careful then: for, if the falling away of them be the reconciling of the world, what shall the receiving of them be, but life from the dead? (Rom. 11:15)!? Forgive me and pray for me…!

 

Metropolitan Nahum of Strumica

 

(as recorded by the monastery sisterhood)

 

Посети:{moshits}