Млади јеромонах је због недовољног броја свештеника био одредјен за другог свештеника у сеоској парохији. Али у души јеромонаха није умрла привлачност ка свету и овоземаљским радостима. Наступало је искушење – жеља да има породицу.
Једном су га позвали у једно село да крсти дете једног младог брачног пара.
Дошавши у њихову кућу, он је постао сведок породичне среће. Растужило се срце младог јеромонаха и испунило зависти због среће младог пара. Његов дух се толико смутио, да он у таквом стању није смео да служи Тајну Крштења.
Под изговором да је заборавио Миро, он је одбио да крсти дете и обећао је да ће доћи поново кроз неко време или послати другог свештеника. До куће је било око три километра. У души јеромонаха је била права бура.
Помолио се Господу за помоћ у искушењу и почео горко да плаче. Гледа, а њему у сусрет иде старац у монашкој одежди, исцрпљеног строгог лица. Зауставио се и рекао:
– Како си смео да одбијеш да служиш Тајну? Не мисли да твоја душевна и мислена прљавштина могу да оскверне Свету Тајну Кршетња. Врати се брзо и одслужи Тајну …
Рекавши то, старац је постао невидљив.
Млади јеромонах је осетио да је то био сам Јован Крститељ. Поражен речима и видјењем, јеромонах се истог часа вратио да крсти дете.
У његовој души више није било ни трунке нечистих помисли, и он је са пуним страхопоштовањем одслужио Тајну Крштења.
Ово чудесно јављање Јована Крститеља и његове речи потврђују мишљење Цркве, да недостојност свештеника никако не може да смета извршењу и великој светости свих Црквених Тајни.
Источник