Митрополит Николај (Хаџиниколау): Покрај онога који одлази (први део)
Када умире неко млад гуши нас неуобичајеност догађаја и убија губитак наших илузија о њему, наших снова о његовој будућности. Умире ли пак неко стар, тада нас слама гашење једног живота пуног сећања, искуства, тренутака заједничког пута, његова прошлост. Спора смрт доноси патњу, брза изненађење. Појединачна сажима бол, колективна потреса друштво. Какав год да је вид смрти њен укус је нешто најгорче што постоји.
Смрт вине не влада
Канцер је много тешка болест која дословно раздире тело и пара душу болесника, његових укућана и пријатеља и заиста ствара потешкоће лекарима, болничарима и целом друштву. Они који раде у онколошким центрима свакодневно и изблиза виде како се прса у прса, сваког тренутка у свакој соби у најразличитијим облицима живот бори против смрти. Гледају људску природу у крајњем болу у највећој агонији и потпуној немоћи. Виде човека у крајњим стањима у њиховим граничним тренуцима.
Ужас смрти
Као стање смрт је ужасна. Разумљива у свом исходу, али несхватљива у суштини, узроку, у начинима и величини својих последица. Током нашег живота, када неко
умре, кажемо да „смо га изгубили“. Када неко наш заувек оде из овог света, ми у свакодневном говору причамо о губитку“. Одмах се доживљава као непроменљиви „крај“ као коначно одвајање. Боја јој је црна. Њен израз носи бол, сузе, патњу, недоумице. Њено кретање је или к ничему или у најбољем случајну к непознатом. Једино религије говоре о трајању. Само Хришћанство говори о Васкрсењу. Једино Црква говори о посмртној слави, о блаженству и покоју. То прославља то објављује, питање је само да ли и како то свако од нас доживљава.
У свему овоме постоји нешто трагично. Ако смрт не води у истински живот, то значи да што је више љубави то су и ране растанка дубље. Није исто када се растају двоје људи који су у сталном сукобу, или су непријатељи или мрзе једно друго и са друге стране, када се растају они који обитавају у љубави. Апсолутно присуство смрти, чини да се плашимо своје љубави, да се тешко дајемо.
Када умире неко млад гуши нас неуобичајеност догађаја и убија губитак наших илузија о њему, наших снова о његовој будућности. Умире ли пак неко стар, тада нас слама гашење једног живота пуног сећања, искуства, тренутака заједничког пута, његова прошлост. Спора смрт доноси патњу, брза изненађење. Појединачна сажима бол, колективна потреса друштво. Какав год да је вид смрти њен укус је нешто најгорче што постоји.
Осећај коначног одвајања од вољене особе, њен пут ка непознатом, претња краја заиста разбија обоје. Прелазак са слике, гласа, физичког додира, живог односа, дијалога на сећање или на маштање, уместо да теши продубљује озледу растанка и рани даје сгзистенцијалну димензију.
Долазак смрти је глобалан и нема изузетка. Она је неумољива. Не може је обуздати ни знање ни технологија, ни световна власт, ни економска моћ, чак ни чудо. Све ово можда мало мења њен вид и понекад може незнатно и да је одложи али је у немогућности да одоли њеној свемоћи.
Трагичност самоће
„Човек је биће полиса“ говорио је Аристотел. Ми смо друштвена бића. Потребни смо једни другима. Желимо да живимо једни с другима. С тога су љубав и пријатељство велике врлине, јер појачавају узајамност, заједницу, братство. Црква нас назива браћом, јер долазимо из „исте утробе“, исте материце. Било шта што разбија ово јединство најгоре је што нам се може догодити. Самоћа, одсуство заједнице јесте мучење, пакао и драма. То је као друга, спора смрт. Тако је сурова као сама смрт.
Када је доживљаваш осећаш као да се цепаш и да се немаш о шта ослонити. Као да се дивиш и не налазиш ваздуха да удахнеш. Као да лудиш у тами а нигде варнице да упалиш пламен. Самоћа се и изражава тамом. Самоћа, дакле пред наступајућом смрти представља најболније стање. Тим пре када је праћена осећајем снажног телесног бола и психичке агоније. Све ово заједно дословно разара човеково биће.
Из књиге – Тамо где се Бог не види