Свети Онуфрије Велики

Дечак који је хранио малог Христа

             Када је имао 4-5 година, Онуфрије је видео у манастиру икону на којој Пресвета држи Христа. Међутим пошто је запазио да нико Христу не даје хлеб (нафору) у цркви, а свак добије он се сажали.
Када се народ разиђе он оде у оближњу гостиону и затражи хлеба од гостионичара. Он му да комад хлеба. Онуфрије оде у храм и пред иконом каже малом Исусу - Донео сам ти хлеб, видим да ти нико не даје! У том моменту оживи са иконе рука Христова и узме хлеб. То се наредних дана понављало. Међутим, гостионичар се запита, где дечак Онуфрије носи хлеб, да можда не храни неку скривену животињу. Тако сумњичав и знатижељан пође за њим, кад има шта и да види. Онуфрије уобичајено оде до храма манастирског пред икону и да Исусу хлеб, а Исус испружи руку и узме, потом хлеб нестане у икони.
Гостионичар пун ужаса од овог чуда скоро да је онемео, отрчи до игумана манастира и све му исприча.
Игуман га посаветује да следећи дан он не дарује дечаку Онуфрију хлеб већ да му каже - Коме си до сада носио хлеб, нека ти он да.
Онуфрије оде у храм пред икону и каже малом Христу - Више ми не дају хлеб. Кажу да тражим да ми ти даш.
То су све посматрали игуман, монаси и гостионичар крадом из скривеног дела храма. О гле чуда, у том моменту Христос испружи руку као живу са иконе и један велики хлеб даде Онуфрију. Толико је замирисао хлеб небеским миром да су игуман, монаси и гостионичар попадали по поду цркве у сузама. Дечак Онуфрије их је видео и поделио са њима хлеб. Ништа лепше у животу нису јели и нису могли да поједу све.
Овај дечак када је порастао, постао је монах и живео у пустињи. Сваке недеље Господ Исус Христос слао му је анђеле да га причешћују са Неба и да му доносе овај хлеб. Шездесет једну годину живео је у пустињи Онуфрије и постао један од Великих Светитеља.

Преподобен Онуфриј Велики (25Јуни)
Во пустина живеел цели шеесет години. Кога го посетил монахот Пафнутиј косата и брадата му биле до земја, а телото обраснато со долги влакна, се бело како снег, а неговиот изглед блескав, возвишен и страшен. Штом го видел дојдениот, тој го повикал по име, а потоа му го раскажал своето житие. На тоа место во пустината го беше одвел неговиот Ангел-чувар, којшто претходно му се јавил.
Долго време се хранел само со зелје кое ретко се наоѓало во пустината, а потоа, откако ги претрпел борбите со демоните и кога срцето сосем му се укрепило во љубовта кон Бога, се хранел со леб што му го носел Ангел Божји. Крај неговата келија, по Божја Промисла, пораснала палма со вкусен плод на урма и бликнал извор со питка вода. „А најмногу“, рекол Онуфриј, „се хранам и пијам од слатките зборови Господови“. Кога Пафнутиј го запрашал како се причестува, пустиникот Онуфриј одоговорил дека Божји Ангел му носи Причест секоја сабота и го причестува.
Потоа старецот му кажал на Пафнутиј дека тоа е денот на неговото заминување од овој свет, ги преклонил колената, Му се помолил на Бога и Му го предал својот дух. А Пафнутиј ја видел небесната светлина што го осветлила телото на упокоениот светител и го слушнал пеењето на ангелските сили. Откако чесно го погребал, Пафнутиј се вратил во својот манастир како жив сведок на Божјиот човек и величината на Божествената Промисла за оние коишто целосно се предаваат себеси на служба на Бога.