Контраверзното блаженство

Блаженствата искажани во Беседата на гората (Мт. 5, 1-13), впрочем како и секој дел од Евангелието, во својата целост претставуваат една неисцрпна егзегетска тема и инспирација. Та сепак, од сите наведени, блаженството на бедните по дух, некако уште на прв поглед, се издвојува по својата специфичност, оставајќи простор за најразлични толкувања во дијапазон до една тотална контроверза.

И навистина, реторички поставено, човек може да се запраша: дали тоа, нарекувајќи ги блажени сиромашните по дух, Христос иронизира пофалувајќи ја глупоста на сличен начин како што подоцна тоа ќе го направи и ренесансниот мислител Еразмо Ротердамски? Или можеби мисли на онаа “света простотија” (sancta simplicitas), односно слепата побожност на жената која, прекрстувајќи се, фрлила цепеница врз буктечката клада на која, во петнаесеттиот век, бил спален чешкиот реформатор и филозоф Јан Хус?

Воопшто, мислам дека не постои човек кој, читајќи ја Беседата на гората, нема да си го постави прашањето: за сиромаштво со каков тоа дух всушност станува збор во ова првонаведено блаженство?

Да речеме, ако таа реченица се однесуваше на Светиот Дух, мислам дека односот со Него сепак не би можел да биде квантифициран на еден таков начин, со поимите за сиромаштво или богатство, затоа што, како што е познато, Бог не го дава својот Дух на мера (Јн. 3,34), а, од друга страна, во личносните односи нема место за било каква делумност. Напротив, таквите односи секогаш претпоставуваат едно неподелено учество и заедничарење во полнотата на Вистината што дури и најбанализираната личност по сообразност ја оприсутнува, дотолку повеќе, пак, кога станува збор за една од личностите par excelance, имено за владичествената и господствена личност на Духот Свети. Поинаку кажано, да не беше Светиот Дух личност, веројатно би можеле и за Него да говориме во категории својствени и на секоја друга, помалку или повеќе, иманентна појава, а во конкретниов случај, за Негово поседување во опфат на сиромаштво или богатство, сѐ едно.

Впрочем и не е неопходна којзнае каква анализа за да се отфрли можноста во првото блаженство да станува збор за сиромаштво со Светиот Дух, имајќи предвид дека поимот реферира на луѓе кои својот опстанок и идентитет го темелат токму врз влијанието на благодатта Божја врз нивните животи, дотолку повеќе што и самата формулација на ова блаженство укажува на одредена поврзаност помеѓу духовната состојба на човекот и облагодатеноста на неговото постоење.

Ако со претходно кажаново успеавме донекаде да покажеме дека во првото блаженство не се алудира на Светиот Дух, сепак, останува недоумицата: за сиромаштво со каков тоа дух се зборува на ова место, но и зошто е ова блаженство така маркантно истакнато, не само со првенството туку и со формата на исказот, како некаков си идеал и критериум за сите останати блаженства? Бидејќи, сите други дарови што се наведени како образложенија на останатите блаженства, а за кои се зборува во идно време дека ќе им бидат дадени на блажените, за бедните по дух, кои уште отсега, во овој живот, го имаат стекнато Царството Небесно, зарем не се веќе реалност: и утехата, и милоста, и наситувањето од гледањето на Бога и од восинувањето во Христа Господа!?

Општо земено веројатно е невозможно, без да се шпекулира и без да се прават хипотези, целосно да се сфати нешто коешто, такаречи, го оформува, структурира и суштински влијае врз нашето мислење, односно, да се каже нешто поодредено за значењата на овој мистичен поим. Ако, на пример, претпоставиме дека дух, во една најширока смисла на зборот, би можел да се нарече секој еден чин на взаемност или однос помеѓу различностите и тоа во смисла на неговата природа и значење, тогаш, кога се повикува на сиромаштво по дух, може да се мисли на некаков незрел и површен, заснован врз пристрасности, однос и дух во којшто секој “влече” на своја страна, кон себе и во едно такво “единство” кое, за разлика од духовноста на добродетелта и љубовта, само ги умножува и продлабочува поделбите и несогласувањата што владеат во овој свет.

Понатаму, ако поимот за духот метафорично си го претставиме со еден (трансцедентен) вектор што (претендира да) ги сублимира сите сили и стремежи кои го сочинуваат постоењето, би следувало дека ова блаженство нѐ одвраќа од секој егоцентрично насочен дух, во којшто стремиме сѐ да подредиме на себе и по било каков начин да им се наметнеме на другите. Да речеме како, на пример, оној неблагороден и “скотски” дух што во изобилие го поседуваа жителите на гратчето Догвил, од истоимениот култен филм на режисерот Ларс Фон Триер, во којшто секој еден е спремен, доколку му се укаже и најмала прилика, да ја испогани светоста и да го погази достоинството на другиот човек низ коешто се пројавува благодатта Божја. Таков еден провинцијален дух што дури ни во Бога не се одважува да препознае повозвишена експозиција од улогата на суров моќник и мафијаш (Мт, 25, 24-25), ниту, пак, во благодатта – во филмот претставена преку ликот на неговата ќерка, Грејс – повеќе од слабост и ранливост, особини што, во очите на таквата опортуна свест, потходат единствено на презир и за да бидат безмилосно искористувани и злоставувани.

Речиси аналогно антиномично како и исказот: кој сака да ја спаси својата душа, ќе ја загуби (Мар. 8, 35), – кој сака да го стекне Царството Небесно, ќе осиромаши по дух – од една страна, ова сиромаштво е посочено како нешто толку скапоцено што, не само што не може да се нарече богатство, туку го исцртува и самиот хоризонт на поимот блаженство, а, од друга страна, богатството со истиот тој дух, пак, ни се покажува како една крајна ништожност и малодушност, што, сето заедно, само потврдува колку е тешко и можеби невозможно, духовноста да се обмислува на едно строго рационалистичко рамниште.

Имајќи ја предвид оваа пословична немоќ на нашиот ум и скандалозната штурост на нашите зборови, сепак, да се обидеме одново да си го замислиме духот како, да речеме, восхит што неискажливо пламти помеѓу зборот и умот, односно, како поетски начин – небаре низ воздишки и трепет – да се соопшти една таква љубов. Не произлегува ли оттука сличен заклучок дека, со ова блаженство, всушност, сме повикани да се ослободуваме од духот на суетата, самозаљубеноста и од “богатството” на високоумието за себе, за да може нашиот ум да биде задоен со еден поинаков, многу попоетски, пољубовен и поширокоград дух?!

Отидеме ли уште малку понатаму, та во поимот за духот се обидеме да препознаеме начин на разбирање, не нѐ води ли тоа до сознание дека, всушност, треба да осиромашиме со духот што, бидејќи е ограничен од скепсата и паднатата логика, не само што не е способен да го прими, туку и се соблазнува или дури го презира благовестието за распнатиот Христос?! И, не нѐ упатува ли ова укажување кон тоа да ја обуздаме својата свесност (дух) пренасочувајќи ја кон метаверзумот на личностите како нејзин домен?! Кон преобразба, од постварена и опредметувачка, во личносна свест, во свесност за уметничката природа на постоењето и за вистинските ентитети кои го сочинуваат?!

Ако продолжиме во истата таа насока и си дозволиме уште малку слобода, та поимот за дух го обмислиме како умствен здив што ја оживува свеста, истата да постане приемчива за благолепието, славата и величественоста на Вистината, зарем не би следувало оттука дека првото блаженство, всушност, се однесува на подвигот на преумувањето заради стекнување на ум Христов (I Кор. 2, 16) и вообличување на самиот Христос во нас (Гал. 4, 19)?!

Затоа, да се биде крајно сиромашен по дух овде веројатно го има значењето на тоа да се биде слободен (од било каква страст) за една таква добродетелност што произлегува од, неограничената со никаква себичност, евангелска љубов (Јн. 15, 13) и да се отстапи сиот свој душевен простор, сите духовни амбари и битијни дамари, за исполнување со присуството на Светиот Дух и со дејството на благодатта Божја.

Бидејќи, воопштено гледано, се чини дека добродетелта и се состои во тоа човек, на разни начини, да се притеснува себеси – да биде кроток, долготрпелив, милостив и т.н. – заради воспоставување и очувување на поприсна заедница со другите луѓе. Сепак, за да би била нашата добродетелност благословена и да би можело да се нарече блажена, таа би морало да придонесува, не кон било каква, туку, кон една сеопфатна заедница способна да ги соедини сите луѓе во Бога! А таквата заедница, како што добро знаеме, преку сето она што го изврши Богочовекот Христос, Бог ја востанови во Црквата, како заедница на Светиот Дух во Телото и Крвта Христови.

Значи, ако духот, воопшто, го дефинираме како мотивација и насоченост на постоењето кон заедница и кон однос со другите (луѓе, па и суштества), тогаш би можело да се заклучи дека исполнетоста со Светиот Дух однатре нѐ преустројува во литургиски битија, собирајќи нѐ во заедницата која го продолжува делото Христово меѓу нас, заради што Црквата и претставува едно собрание кое се случува во Негово име, та, оттаму и самиот Христос, како што беше ветил дека: каде ќе се двајца или тројца собрани во Негово име и Тој ќе е со нив Мт. 18, 20), постојано пребива во Неа.

Не сме ли сведоци овде на една револуционерна промена во сфаќањето на духовноста како кауза на взаемноста и интегритетот на постоењето!? Промена со која, на местото на идеите кои, во крајна линија, секогаш се проекција на нечие его, за цел на духовниот живот се задава остварувањето на најљубовниот вид единство, соборноста во личноста на радикално другиот и поинаквиот, но и љубешт, Христос.

Оттаму, кога веќе сме одлучиле своето постоење да го осмислиме, не според сопствените (или било чии) замисли, туку, така што ќе го соединиме со постоењето на Логосот Божји, со личноста за која веруваме дека ја поседува и претставува секоја можна смисла – вклучително и смислата на Божјото постоење – разбирливо е што таквото поврзување може да се случи, не во рамките и во духот на каков и да е систем од правила и норми што, самиот по себе, неизбежно би го деградирал достоинството на личностите и карактерот на нивниот однос, туку исклучиво на еден соборен, така да се изразам, тријадолик начин, и во еден дух што и самиот, како слободна личност, би бил способен да биде чинител и да учествува во изградувањето на таквата наша заедница со Христа Господа.

Во ваквиот опис прилично јасно се препознава дека единствениот таков е Духот Свети, Кој, макар и што дише каде сака, сепак, по својата природа, единствено од Отецот исходи за само врз Синот да бива сместив и да може да отпочива, заради што, пак, е способен и во нас благодатно да го соѕида истото тоа почивалиште на сопствената полнота, односно, да ни го открие, оприсутни и присоедини самиот Логос Божји.

Во крајна линија, кога зборуваме за значењата на поимот за дух, смислата на духовното сиромаштво би можела да се образложи и така што, секој еден создаден дух по себе може да биде само, помалку или повеќе успешно, платонистички и филозофски, конструиран свет на идеи, односно идеализам што неизбежно стои наспроти Светиот Дух како носител, толкувач, осуштествувач и оживотворувач на несфатливиот и неискажлив свет на логосите (изволенијата) Божји. Така гледано, воопшто не е тешко да се сфати неопходноста претходно да се откажеме (осиромашиме) од каква било идолатрија – а пред сѐ од нашето самоумислено “христијанство” – за да можеме да го примиме во себе, во една личносна и благодатна полнота, Светиот Дух и Царството кое, единствено Тој, насекаде и во сѐ, преку дејството на несоздадените божествени енергии, го оприсутнува и донесува.

А дека блаженствата се резултат токму на делувањето на Светиот Дух (а не на Неговото отсуство) сведочи и посланието до Галатјаните (Гал. 5, 22-23), каде се набројани повеќе плодови на ова дејство кои, без поголем напор, можат да бидат впарени со оние добродетели што Христос на гората ги посочува како блажени и тоа: плодот на мирот со миротворците, милосрдноста со милостивите, кротоста со кротките, добротата со чистите по срце, долготрпеливоста со оние кои тагуваат и плачат, воздржливоста – со гладните и жедни за правда. Плодот на верата, пак, заедно со плодот на радоста (заради предвкусот на големата награда што ги очекува на Небесата), совршено им прилега на гонетите заради правда, односно клеветените и навредуваните заради храброто исповедање на името Божје.

Следејќи ја до крај ваквата дедукција биваме доведени до еден парадоксален заклучок: љубовта, како најсовршен плод на Духот во луѓето, да ја изедначиме со бедноста по дух, односно да ја поврземе токму со оние блажени кои се опишани како бедни по дух. Ако, пак, тоа е случај, за очекување е бедните по дух да се и препознатливи и украсени со сите познати доблести на евангелската љубов (I Кор. 13, 1-13), односно: долготрпеливи, благи, кротки, незавидливи, негорделиви, ненадмени, нераздразливи, незлобливи, што не се однесуваат непристојно, не го бараат своето, не се радуваат на неправдата, туку на вистината, такви кои во сè веруваат, на сè се надеваат и сè трпеливо поднесуваат…

Накратко, луѓе за кои без љубовта ништо нема вредност, па дури ни дарби какви што се: говорењето човечки и ангелски јазици, пророкувањето, упатеноста во сите тајни и знаења, та и толкава вера што планини преместува. Едноставно, без претходно да го имаат култивирано дарот на Светиот Дух такашто во нив да Го роди својот совршен плод – љубовта, ваквите луѓе буквално ништо не може да ги задоволи и, колку-год и да се надарени, тие за себе ценат дека, всушност, се духовно мизерни и бесполезни, токму како “бронза што ѕвони, или кимвал што ѕвечи”.

Следствено, еден таков безрезервен љубовен стремеж и готовност, во сѐ, до крај и без остаток, да Му се верува на Христа (I Кор. 13, 7), дотолку што да се исповеда и најлудата можна вера, имено, во Него како Син на живиот Бог, едно такво откровенско и благодатно духовно настроение кое не бара свое и како дете се радува на Вистината (I Кор. 13, 5-6), па, ако сакате и една таква духовна избеднетост која на Бога му пристапува сознателно и битијно растеретена од било каква плотска или крвна приврзаност за овој свет, можеби имаше предвид и самиот Христос кога го нарече Петра блажен и му кажа дека на него ќе ја заснова Својата црква којашто ни вратите на пеколот не ќе можат да ја надвладеат (Мт. 16, 16-18).

Бидејќи, со фразата “крв и плот не ти открија дека сум Син Божји”, Тој како да алудира дека нешто сосема спротивно на овие две – бездруго, некаков дух – го вдахновува Петра да искаже една толку незамислива реченица. За, веднаш потоа, завршувајќи ја оваа словенска антитеза, да прецизира дека, всушност, станува збор за едно откровение (и Дух) што во Петра слегува одозгора, од Неговиот Отец, Кој е на Небесата. Се разбира, крвта и плотта, како бесловесни по себе појави, Христос на ова место ги наведува само како синоними за паднатата состојба на нашата свест, но, за жал, можеби и како последните преостанати општи места во човековата егзистенција без Бога и реалности кои, во отсуство на повозвишена општочовечка духовност, по сила на нужноста, остануваат да ја играат улогата на една таква, одржувајќи ги единството и поврзаноста помеѓу луѓето на едно попримитивно, биолошко и соматско, ниво. А, пак, искуствата од таквата обесловесена, метафорички да се изразам, од крв и месо сочинета духовност, после падот, како да преостанаа да бидат единствената иманентна содржина од којашто нашите души би можеле да се исхрануваат и збогатуваат со какви-такви егзистенцијални сознанија.

Со други зборови, мислам дека овде Христос го нарекува Петра блажен затоа што не суди за Него според “духовноста” којашто, после падот, природно ни е својствена и можеме да ја поседуваме, цениме и вреднуваме – а којашто Тој ја нарекува “крв и плот” – туку исцело ослонувајќи се врз љубовниот однос на апсолутна доверба кон Него и со духовноста во којашто може да се добие увид и искуство единствено екстатично, на еден натприроден и харизматски начин, како љубовна благодат и дар.

Значи, ако е тоа случај, ако навистина постои релација помеѓу овие два евангелски искази и во нив се опишува едно те исто блаженство – она на апостолот Петар и на бедните по дух – тогаш, освен што добиваме уште уште една реафирмација на нашето верување дека Црквата, всушност, ја оприсутнува есхатолошката реалност на Царството Божјо во овој свет, пред нас се отвора и една поинаква перспектива на гледање, имено дека во ова блаженство не се повикува на некакво манихејство и духовен пуританизам, туку за сиромаштвото по дух се зборува повеќе како за вредносен суд отколку за фактичка состојба.

Ако се обидеме продлабочено да ја предизвикаме оваа теза сопоставувајќи ѝ ја на евангелската парабола за богатиот младич (Мт. 19, 16-26), би можеле да кажеме дека Христос, изложувајќи ја на показ приврзаноста на младичот кон неговиот материјален имот, всушност ја разобличува неговата духовна надменост и разметливост, со коишто тој за себе смета (вредносен суд, зар не?) дека сите етички заповеди ги има запазено од најрана возраст, та згора на тоа и, убеден во својата супериорност, реторички се интересира: постои ли уште нешто да му недостасува и би требало да го направи за, со својата беспрекорност (ако сакаш да бидеш совршен…), да се стекне со право врз и, како што самиот вели, го наследи Царството Божјо. Очигледно, овде изостанува било каков интерес за личносно проникнување, а напротив, дваесетина векови пред Ниче (Екл. 1, 9), за овој младич Бог како веќе да е мртов и единствено се интересира како, по јуридички пат, да зграби дел од Неговото наследство. За отсуство на било каква побожност кај младичот, впрочем, суптилно сведочи и гестот со изоставањето на соодветните заповеди од декалогот, од страна на Христос. Со други зборови, критиката Христова овде цели на тоа што, во својот стремеж за стекнување на живот вечен, младичот воопшто не чувствува потреба од милоста и благодатта Божја (зошто ме нарекуваш благ?), туку исклучиво се потпира врз “богатството” на сопствената умислена праведност, којашто, пак, гледаме дека се руши како кула од карти соочена со призивот што му го задава Христос.

Бидејќи, одбивајќи да се откажеме од задржување имот, зарем не го ускратуваме некому кому повеќе му е потребно или живот му значи? Или зарем не крадеме од некого кој повеќе го заслужува? И зарем постои начин да го негираме ова без лажење и клеветење? Таквиот човек, бездруго, во лошо светло ги претставува и сведочи и за своите родители, бидејќи секое дрво, нели, по својот плод се познава какво е. Постои ли човек, пак, кому не му е извесна хроничната несигурност што ги измачува богатите луѓе (ме сака мене или моето богатство?), покажувајќи ги како неверувашти, односно, прељубници во љубовта? За љубовта на богатите кон ближните – како кон себеси – треба ли воопшто да трошиме зборови?

Но, да не дозволиме ваквото разобличување да нѐ наведе на фарисејски заклучок, бидејќи богатството не е некаква специфична количина или вид на имот, туку состојба на духот и приврзаност на срцето (Мт. 6, 21), та, оттаму, речиси сите ние, вклучително и повеќето материјално сиромашни луѓе, љубоморно собираме и чуваме во себе некакви свои малечки “богатства” кон коишто негуваме извесен патос – каков што, бездруго, имаше и овој младич кон својот имот, но, што е уште поважно, и кон своите етички квалитети. Притоа, било да станува збор за однос кон некакви наши индивидуални особини, нешта, појави или, пак, сакани личности, третирајќи ги како апсолутни вредности и сметајќи ги за богатство – затоа што го потхрануваат нашето его и прават да се чувствуваме богати (како богови), без благодатта Божја и без Бога – ние ним, всушност, им го отстапуваме местото и улогата – да го идентификуваат и осмислуваат нашето постоење – што во нашите животи би требало да му припаѓа на Христос.

Оттаму сум на мислење дека, призивајќи го младичот, Христос, всушност, нѐ предизвикува и сите нас, токму, кон блаженството на духовна ништотност, со помош на кое би можеле да го превреднуваме целокупното наше постоење и да ги поставиме нештата “на свое место”, во еден љубовен “поредок”, во којшто единствено Неговата личност би претставувала богатство кон коешто нашите срца би биле исцело и постојано приврзани (…врви по мене), не за да бидеме од било што лишени (и при Бога – убоги), туку за да сѐ друго што би имало вредност за нас и дополнително би го збогатувало нашето постоење, вклучително и љубовта кон нашите најблиски (Мт. 10, 37), та и кон самите себе (Мт. 10, 39), биде подредено, произлегува и му се придодава (Мт. 6, 33) на нашиот однос со Него.

Така и преку примерот на овој младич, можеме да се увериме дека Христос не прифаќа ништо помалку од безрезервна љубов – од она што, впрочем и Самиот го дава – во односот со нас. А, како што знаеме, пак, од Неговиот пример, љубовта во овој век е проколната работа, бидејќи може да постои единствено како саможртвена и распната љубов (Гал. 3, 13), односно таква што го зема на себе крстот на заедницата со другата личност само за да може постојано да пребива во најнепосредна близина со неа. Својот љубовен крст, пак, не може да го земе човек чиишто духовни раце се сѐ уште зафатени и се бават со што и да е друго од заедничарењето со љубената личност, односно, којшто претходно не ја има целосно отсечено својата воља и духовно не избеднел до степен да се одрече и од самиот себе (Мт. 16, 24), се разбира, не така што да избезуми, туку за да се преуми.

Впрочем, дека блаженото сиромаштво не се состои во отсуство, туку во вреднување, сведочи и самата фраза “крв и плот не ти го открија тоа”, којашто практично го имплицира присуството и можноста Петар да суди за Христос и со помош на духот што Он поетски го ословува на ваков начин. Оттука, сиромаштвото по дух воопшто и не мора да подразбира една лишеност од знаење, туку попрво воздржување од негова погрешна евалуација и употреба: како критериум за донесување на категорични судови и како оска за дуалистичко класифицирање на нештата, на добри и лоши, т.е. зли.

Според тоа, знаењето само по себе и не би требало да биде сметано за грев, ниту, пак, мислам дека прародителскиот грев се состои во познанието како такво, па можеби дури ни во самата негова критичност, туку пред сѐ во соблазнивоста и поривот што го раѓа, имено: да се “биде како Бог” со помош на знаењето и со тоа, во една картезијанска смисла (имам ум Христов, значи постојам), да се лиши онтологијата на човекот од нејзиното ипостасно начело во Бога (I Мој. 1, 26).

Оттаму, би можело да се каже дека, како што гревот и проклетството произлегуваат, не од самото знаење – та можеби и не од самото судење и разликување на доброто и злото – исто така и блаженствата не може да се последица на некакво наше принципиелно или објективно поведение и знаење, туку, и едното и другото, претставуваат плодови и показатели исклучиво на нашиот личносен однос со Бога.

Во таа смисла, ова блаженство, кон коешто – веројатно не случајно – Христос најпрвично нѐ повикува, такашто да избедниме по дух за да го стекнеме Царството Божјо, како ретко кој друг исказ во Светото Писмо, сведочи токму за природата на благодатта Божја дека таа не е способност за систематизација  и вградување на информациите и знаењата (достапни) за Бога во една логичка вавилонска кула – та, била таквата конструкција подеднакво импозантна и сочинета по теркот на аристотеловата метафизиката – ниту пак некаква медиокритетска, создадена и службена, сила Божја (gratia creata) којашто – како што тврдат основоположниците на схоластицизмот – интелектуално и морално нѐ усовршува, за да можеме да го познаеме и да се соединиме со Бога, по суштина [sic]!

Напротив, истакнувањето на избеднетоста по дух како нејзин главен предуслов, потврдува дека благодатта, согласно паламитската синтеза, е несоздадена енергија Божја којашто се вселува во нас и нѐ прави причесници на реалноста на Царството Божјо, не во мерата на нашата извештеност и изверзираност во (имитирањето на) добродетелноста и побожноста, и не како сила што ни помага да постигнеме некакво дејствително оправдание, туку исклучиво како израз на милоста и благоволението Божјо кон нашето најдлабоко и до целосна избеднетост по дух, покајание.

Затоа, мислам дека и не постои посоодветен синоним за бедноста по дух од преумувањето, коешто, како своевиден Рубикон на нашата воља во односот кон Бога, го изразува стремежот за стекнување на ум Христов – како што отците поинаку го нарекуваат исполнувањето со Духот Свети – и претставува праг што нѐ воведува во пределот на благодатта Божја, на свесното и волево восприемање на несоздадените енергии како милост Божја и како едно општење со Бога, веќе на ниво на личност.

Имајќи го ова предвид, на ова место можеме да си го поставиме прашањето за односот помеѓу човековата природа и благодатта Божја, за тоа дали границата помеѓу нив можеби лежи во нашата љубовна свесност за Христос, којашто, пак, ја изразуваме токму преку преумувањето, односно, преку бедноста по дух за којашто овде станува збор? Да се запрашаме: дали би можеле да направиме разлика помеѓу свесното и несвесното, целосното и делумното, присуство и дејство на несоздадените енергии Божји врз нашето постоење и дали, без нашата свесна и дејствителна “согласност”, нивното присуство и дејство го надминува рамништето на нашата (падната, обезличена и обесловесена) природа, како, пак, би можело, во потесна смисла на зборот, да биде сметано за благодат и дар?

Бидејќи, доколку бедноста по дух, односно преумувањето, не ѝ претходеше на благодатта Божја, ќе бевме ли ние воопшто способни да ја примиме и соодветно да му заблагодариме на Бога за истата, а бездруго и да ја постигнеме целта заради којашто благодатта ни се дава, имено, да созрееме како евхаристиски битија способни за една богочовечка заедница каква што е Црквата?

Поинаку кажано, благодатта не е некаква прелиминарна реалност што му претходи и го подготвува “теренот” духовно збогатувајќи нѐ, облагородувајќи нѐ и оспособувајќи нѐ за некакво идно и поинакво соединување со Бога, туку, напротив, преку неа и во неа, како енипостасна и несоздадена енергија Божја, без опасност од ипостасно и суштинско мешање или слевање, ни се дарува самиот Дух Свети и се случува самото наше соединување со Бога, коешто се прилага и надоврзува, не на нашата фарисејска умисленост и самодоволност, туку врз една митарска свесност за сопствената духовна ништожност и недостојност, слично како што и Христос не дојде да ги повика на спасенително покајание праведниците, туку грешниците (Мт. 9, 13; Лк. 5, 32), ниту пак да ги исцели здравите, туку болните (Мт. 9, 12; Лк. 5, 31), така и со благодатта Божја, Светиот Дух не им се дава на оние кои сметаат дека се – повеќе или помалку – духовно богати, туку на тие кои – како вредносен суд, а не фактичка состојба – ценат дека имаат насушна потреба и краен недостаток од дух.

Дополнителна потврда дека блаженствата се последица на актуелизирањето на дарот на Светиот Дух во нашите животи дава и самиот Христос, објаснувајќи поединечно за секое блаженство во што поточно се состои истото. И навистина, на што попрво би можеле да му го припишеме блаженството за поседувањето на Царството Небесно отколку на нашиот личносен однос со Светиот Дух и на Неговото присуство во нас како Цар Небесен?! Или, кога станува збор за блаженството на утехата, зарем може тоа да произлезе на друг начин освен преку Оној Кој и самиот е нарекуван Утешител?! И би можеле ли поинаку да се наречеме синови Божји без претходно да го примиме Духот на восинувањето?! Или Христос да го прифатиме за Господ и во Него да го видиме Бога Отецот, освен преку Светиот Дух?! Најпосле, како поинаку би можело да се наследи земјата, ако не од Оној Кој е воспеван и славен како Ризница на блага и на живот Подател, Кој е насекаде и ги исполнува небото и земјата со славата Божја?!

Навистина, да се осиромаши по дух зар не е тоа исто што и да се стане безумен Христа ради?! И немоќен, и бесчесен, и најпоследен, како отпад на целиот свет и како осуден на смрт, за призор и показ на ангелите и луѓето?! Според тоа, зарем не е дадено ова блаженство заради остварување на еден апостолски идеал (I Кор. 4, 9-13): да се војува на своја штета, да се садат лозја и да се пасат стада без да се вкусува од нивните плодови, да не се ползува човек од ниедно свое право и дури да им постане роб на сите, за никого да не соблазни и колку што е возможно повеќемина, да придобие за Евангелието Христово?!

Најпосле, да се запрашаме и тоа, не претставува ли ова контраверзно блаженство еден суптилен повик на одважност и отфрлање на духот на закоравеноста од себе, да го презреме и оставиме сето она што по раѓање и по заслуга ни следува, за да можеме, со отворени и чисти срца, да го примиме она што, како на личности (по благодат), Христос, во заедницата на Светиот Дух, сака да ни го даде?! За да може нашата душа да раѓа плодови на благодатта – а не според законот – достојни, не за оправдание, а за покајание (Мт. 3, 8), слично како што, да се потсетиме, и на Авраама Бог му подигна потомство – на начин почудесен отколку да го беше произвел од камења – не од синовите што веќе ги имаше со “плодната” робинка Агара (Гал. 4, 21-31), туку од слободната неротка Сара.

Надоврзувајќи се на повелбата: ако не станете како деца нема да влезете во Царството Небесно” (Мт. 18, 3), со ова блаженство, Христос практично како да ни препорачува усвојување на своевиден духовен нихилизам (ништавилото по дух) за начело и предуслов на нашето пресоздавање и настанување во благодатниот поредок на Царството Божјо. Се разбира, тоа не значи дека со Небото царува стерилноста и го населуваат некакви духовни евнуси, туку само тоа дека духовноста не трпи блуд, слично како што не е возможно ни светлината да биде помешана со темнината (II Кор. 6, 14) или пак истовремено да им се служи на двајца господари и притоа, едниот од нив да не се намрази и презре (Мт. 6, 24).

Впрочем, не предничеше ли Христос во смирението бивајќи првиот Кој до избеднување осиромаши по дух, та, земајќи обличје на слуга (Фил. 2, 7), претрпе сѐ што беше неопходно за да ја исполни секоја правда наместо нас (Мт. 3, 15) и да даде праведна отплата за нашите гревови?! Притоа, преземајќи го на себе само понижувачкиот дел и препуштајќи Му го секој еден чин – од остварувањето на заедницата со нас – во којшто беше неизбежно да се пројави и осознае неговата божественост, на Духот Свети, почнувајќи од Воплотувањето, па сѐ до случувањето на Педесетница кое продолжува до ден-денес?! Иако по својата природа, како Бог и дух, знаеме дека подеднакво им принадлежи на нестворените божествени енергии – преку коишто бива остварувано ова единство – Он, макар што за време на својата проповед направи многу, дотогаш невидени и нечуени, чуда, сепак, како да претпочиташе со ништо да не издоминира врз нас, туку снисходливо да се повлече и, како што рековме, да Му го довери сето она што онтолошки би можело да ги обремени нашите личносни односи, на Духот Свети?! Оттука, зарем има поголемо осиромашување по дух од она на коешто Христос свесно се подложи уште додека беше искушуван од ѓаволот во пустината (Мт. 4, 1-11) за, како што изгледа, да воспостави една таква заедница во којашто божествената благодат со ништо нема да ја нарушува личносната еднаквост помеѓу Него и нас и соборноста на нашето единство?! За да можеме и ние, следејќи го Неговиот пример, незначително “лишувајќи” се од сопствената духовна засмрденост, да го примиме Духот Свети и да се обогатиме со Царството Божје.

Сепак, аспектот што го прави ова блаженство толку значајно би го лоцирал на друго место, односно во тоа што, уште на самиот почеток од Беседата на гората, како да се инаугурира еден макијавелистички принцип во духовниот живот, една целесообразност дека добродетелноста – како, впрочем и верата – нема никаква смисла и е интровертно суетна без контекстот на универзалната светодуховска цел – соборноста во Воскреснатиот Христос (I Кор. 15, 14). Па, оттаму, согласно максимата: барајте го најнапред Царството Божјо, а сѐ друго ќе ви се прододаде (Мт. 6, 33), ова блаженство како да нѐ предупредува да не “пукаме” напразно и во матно, туку прецизно да ги подесиме нишанските справи пред воопшто да тргнеме во лов на таков крупен духовен плен, каква што, бездруго, е благодатта Божја. И како што еден музичар, на пример, не треба да отпочне со изведба додека добро не го “наштима” својот инструмент, исто така нема никаква полза и од тоа да се добродетелствува без претходна посветеност на таквиот подвиг во Духот на Вистината. Бидејќи ниедна добродетелност не е блажена самата по себе – како чиста етика (actus purus) – та, ако на нашите добродетели не им претходи една исправна онтолошка ориентација – ете ни уште една дефиниција за ова примарно блаженство – ако не се подвиг кон Христос како Вистина на нашето битие, тоа се дела испразни кои, наместо литургиска заедница, градат индивидуалистичка дистанца и за кои може слободни да се каже дека се подеднакво бескорисни како и лампадите (без масло) на лудите девици од познатата евангелска парбола (Мт. 25, 1−13).

Едноставно кажано, вредноста на ова навидум контраверзно блаженство е во тоа што ни напомнува дека не би можеле ние да се осветиме и станеме блажени надворешно подражавајќи ја добродетелноста, слично како што ни жртвеникот не се осветува од даровите (Мт. 23, 19) кои на него се принесуваат – та, колку и истите да се по изглед чесни и долични – туку обратно, нашата дејствителност и добродетели се осветуваат (или осквернуваат) во зависност од тоа на чиј олтар, кому и зошто, ги посветуваме и принесуваме. Оттука, уште појасно произлегува заклучокот дека и блаженоста воопшто е можна единствено како последица на нашата исполнетост со Духот Свети, односно од посветеноста и нераскинливата проникнатост на севкупното наше постоење (нашата личност) со личноста на Христос, Нашиот Господ и Спасител, којашто Духот во нас ја твори.

Како заклучок на оваа анализа, не би било претерување да се повтори дека сите наши дела, колкугод и да имаат изглед на добродетелност и блаженост, без да се производ на благодатта Божја и дарот на Светиот Дух, поконкретно, без да произлегуваат и да се упатени кон Евхаристијата на Црквата, како што сведочат евангелските изреки: “кој не собира со мене, тој растура” (Мт. 12, 30) и “секој дух што не признава дека Христос дошол во плот не е од Бога“ (I Јов. 4, 3), по својот дух, всушност, се дела на Христа спротивставени и безакони! Та без оглед колку е исправна изреката дека патот до пеколот е поплочен со “добри” намери и дали во неговите основи се положени нашите “најблагонадежни” идеи, останува заклучокот дека вистинските добра и совршенства се непостижни поинаку освен како дар на благобитие што слегува од Отецот на светлината (I Јак. 17, 18), па само на тој начин, како последица на нашето раѓање одозгора, од Духот Свети (Јов. 3, 3), во Воскреснатиот Христос – само како деца на светлината и чеда Божји – за нас би било возможно да се покажеме блажени за вршење богоугодни дела и исполнување на вољата Божја.

Posted in на македонски јазик | Напишете коментар

Личност

Човековото битие го одредува духот што има пристап и превласт во неговото срце. Токму, духот е нашата татковина и наследство, нашиот непосреден род и достоинство. Човечката душа е неизоставно духоносна, неповторлива и непропадлива стварност, подеднакво онтолошка и есхатолошка, т.е. полнозначна и целисходна во секој свој двиг, бивајќи, едновремено, според правичноста и добродетелноста, односно, нејзината раскошност и богатство, блаженствена градина и царска палата, додека, во горделивоста и сладострасноста, нејзината чемерност и бедотија, сурова пустина и мрачна гробница на нашиот дух. Во љубовта, пак, таа, истата, може да се претвори дури и во херувимска колесница на Престолот Божји, односно, свечена носителка на Светиот Дух.

Сето тоа со нас бива според состојбата на нашата природа, соодветно на нашата човечност и посветеноста на душата кон одредена духовност, со влогот на нејзината несопирлива и неуништлива животна сила, од желба во смисла и од волја во разбирање, идеа и убедување, знаење и умеење, преку образување и воспитување, кон духовно исполнување и суштествено присоединување.

Според тоа, за нас луѓето, битието е прекрасно совршена, трајно неизменлива, незаборавно препознатлива, предназначено наменета и навистина добра, заложбена определба на нашата природа која ја нарекуваме личност.

Затоа, личноста не е случајна поза, ниту прилагодлив однос, туку самото битие кое со сета сила, во секоја ситуација, искрено и дејствително се принесува на соединување, односно, љубов.

Таа, како чинител на љубовта им е својствена на сите словесни суштества, со тоа што, кај човекот, за разлика од бестелесните духови, таа ја содржи полнотата на севкупното Божјо создание и потенцијалот за исполување, а со тоа и приемање на севкупната божествена љубов, односно, совршено присоединување кон Бога.

Следствено, само во личноста на човекот се содржи образот и подобието Божје, како што во секое Лице присуствува цела Света Тројца, а верата, надежта и љубовта, неразделно и неслеано, взаемно се пројавуваат, па, би можело да се рече дека личноста е вистинска или побожна човечност и само во личносното расположение човекот е способен чесно да му се принесе на Бога, да си спомне на Него достојно, да биде исполнет од Неговиот Свет Дух и претворен, од леб и вино, во Негов Дом, Тело и Православна Црква.

Воедно, личноста е свидетелство на Бога и Црквата. Таа е окно низ кое, со јасен и добар душевен вид е можно да се забележи и искуси надприродноста, односно, божественоста.

Поседувањето личност е поседување љубовен идентитет, а со него и благодат, односно, божествен дар за учествување во делото на љубовта, кое просто кажано е пролевање крв, заради примање дух или полагање на својата душа, нејзино привремено абење и загуба, токму заради вечно зачувување и прославување или уште, употреба на нашето тело (заедно со телесната мудрост) како воштеница, односно храна за семето на новиот живот, Словото Божје, кое е единствената скапоценост која постои и може да се стекне во себе и со која може да се купи целото Небесно Царство, кое е еднодушност во Бога.

Проблемот во разбирањето на личноста е во поимањето на слободата, односно, во неправилното поистоветување со распуштеноста, разузданоста и необврзаноста на либерализмот, што доведува до недоразбирања и расправии.

Недоразбирањето, пак, произлегува од загубата на чувство за слободата {с-лобо(в)-да(р)} како највозвишена душевна способност за примање, чување и предавање на љубовта заложена во нашето создавање, односно, во самата наша природа која како икона Божја, т.е., образ и подобие на божественоста, може да биде побудена само со личноста на Света Тројца, која дејствува од Отецот, низ Синот, во Светиот Дух.

Според тоа, слободата е способност сето постоење да се прими, чествува и предава како дар од љубовта, низ неа самата како врховен дар и во неа самата како врховна намена на сите дарби.

Затоа, потребата од слобода во љубовта е всушност барање докази од верата и чуда од надежта, што наместо христијани, не покажува за елини и јудеи, т.е., безлични и немилосрдни безумници.

Кога Бог му вели на Мојсеја „Јас сум Оној Кој што Е“, всушност кажува дека не е спознатлив и именллив според својата несоздадена надсуштествена природа, туку, само преку своите несоздадени природни енергии кои ни се достапни олицетворени во Оние кои се еден Бог – Света Тројца.

Така, ниту самото име Бог не се однесува на Неговата надсуштествена природа, туку, исто така, представува поим соопштен од дејството на Неговите несоздадени природни енергии. Затоа, единствениот поим што можеме да го користиме само за на Бога да му се обраќаме е всушност името што објавува Кој е Бог, односно, името на неговата личносност, Света Тројца, Неразделна и Неслиена, од Отецот, преку Синот, во Светиот Дух.

Се разбира, ваквата Божја изјава не треба да ја ставаме во контекст на егзистенцијалистичките филозофски тенденции и да конструираме персоналистичко богословие врз нејзините светоотечки интерпретации дека личноста Божја има онтолошко првенство над Неговата суштина, па дури и дотаму да се заклучува дека Бог како личност, односно, ипостасот на Отецот, со причинување на Божјото постоење како Света Тројца, всушност ја произведува и самата Божја суштина како некаков феноменолочки извод, метафорички комплекс и алегориски синоним на личното постоење.

Прашањето за нераскинливата поврзаност на постоењето на созданието со благата предвечна волја на Создателот содржана во логосите на битијата. Проблемот настанува со устројството на природата на човекот кој иако едно битие, сепак, за разлика од останатите созданија, како своевиден образец на космосот (микро или макро-космос во вселената) неразделно е сложен од свесна и несвесна стварност која е взаемно логосна во својата соз-дадена онтолошка смисла, додека, во есхатолошка, односно, поканета и очекувана од Бога конечна и совршена димензија, според свесното субјективно изволение, самата треба да се одповика и да одговори на призивот, та, во содејство и со помош на благодатта, да го исполни предназначеното подобие во полнотата на својата битијна логосност.

Според тоа, созданието, макар што е создадено “ни од што“ претходно постоечко, сепак, поседува одредена неизменлива иманенција според неизменливото Божјо изволение за сопствената природа и таквата онтолошка подлога која човечкото битие ја содржи во својата природно зададена сообразеност со Бога, не може да биде целосно уништожена ниту со противлогосната гномичка волја на поединецот, заради што, човекот, според својата природна, независна од свесната согласност на поединецот причесност кон Божјата волја за устројството на човечката душа како вечно постоечка и неуништлива стварност, не бива единечно разнебитен дури ни со конечниот праведен суд Господов, туку, продолжува да постои како конкретно битие со посебен идентитет и сопствена свест, според трајно приволеното определување на слободната волја, дури и во амбиентот на вечното проклетство на пеколот.

Затоа, сметам дека созданието не е субстанцијално засновано на ништавилото и не е ништожно по својата природа, туку, напротив, тоа ја има својата онтолошка подлога и битијна автентичност во Божјата волја, а својата целисходност или залудност, односно, конечно значење и намена, ги задобива во контекст на слободната волја на конкретната личност во која суштествува и егзистира стварноста.

П.С. Написот не е во целост пренесен и објавен на македонски, па, оние кои сакаат да го прочитаат во целост, засега можат да го сторат тоа на српски или англиски (нелектуриран) јазик, исто така овде, на мојот блог.

Posted in на македонски јазик | Напишете коментар

Обраќање при ракополагање во ѓаконски чин, на Цветници, 17.04.2022 година

Ваше Блаженство, Ваши Преосвештенства, чесни оци, мајко игуманијо, преподобно монаштво, браќа и сестри,

Во овој за мене неизбришлив миг, со свештен трепет, сакам да ја споделам со вас мојата безмерна радост, бидејќи Господ денес ме удостојува да бидам ракоположен во ѓаконски чин, за верно и со предаденост да ѝ служам на нашата Света Црква. Со восхит го прегрнувам благиот јарем Христов и од денес, бивајќи свесен дека ќе служам во олтарот, уште поусрдно ќе се трудам да живеам крстоносен и христоподобен живот. За мене денешново ракополагање во ѓаконски чин претставува штедар благослов и најскапоцен, чудесен дар на љубовта Божја, дар кој за миг ми го задржува здивот и ме остава без зборови.

Сепак, гласно исповедам: денес кристално јасно согледувам дека моите патишта, колку и понекогаш да ми изгледале како бесцелни талкања, всушност секогаш биле „патот кон Емаус“ и ме носеле во прегратката на мојот постојан таинствен сопатник, Христос Господ. Токму, од една страна, силниот копнеж по Вистината, Која пребива само во Едната, Света, Соборна и Апостолска Црква, и, од друга страна, соочувањето со малодушноста, немилосрдноста, лицемерноста, неправичноста, гетото, кои се својствени за расколот во нашето опкружување, мене и моето семејство нѐ доведоа до одлуката да станеме неоткинлив дел од многустрадалната и до денешен ден прогонувана наша канонска помесна црква, Православната Охридска Архиепископија.

И, од денешна гледна точка, без никому да правам лице, можам да кажам дека тоа е најдобрата одлука којашто некогаш сум ја донел во животот, бидејќи, покрај во семејството, тука, во канонската црква, за првпат се почувствував како свој меѓу своите. Тука ги запознав најдостојните луѓе, украсени со секакви добродетели, во кои нема лукавство, луѓе на преумувањето, на радоста и на благодатта Божја, такви какви што не можев ни да претпоставам дека постојат во нашево време. Затоа, гледајќи во вашите светли лица, денес, со силна вера дека спасението е можно единствено во Соборноста на Црквата, без било каков сомнеж и со детска простосрдечност, можам гласно да изговорам дека ја примам ѓаконската служба како одзивање на евангелскиот призив „врви по Мене“, призив упатен од страна на Вистината која не е некаква пилатовска недоумица што ја парализира волјата, туку е Самиот Христос, нашиот Господ и Спасител.

Смирено ги просам Вашите молитви за мене слабиот, бидејќи ја приклонувам денес главата своја пред Господа, да ми даде сила и да ме удостои, доверената ѓаконска служба да не ми биде на осуда, туку да ја извршувам смерно, придонесувајќи на нашето соборно постоење, на нашето најскапоцено и од суштинско значење, евхаристиско заедничарење.

На крајот од ова кратко обраќање, од срце му благодарам на Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, за тоа што, со својата саможртвена, распната љубов, многукратно пострада за сите ние да имаме алтернатива на расколот и да можеме да се црквуваме во спасителното литургиско единство. Ви посакувам долгоденствие и Ви благодарам Ваше Блаженство што денес ме ракоположивте во ѓаконски чин и ги просам Вашите свети молитви за достојно да му служам на Христа Господа.

Му благодарам на мојот духовен отец, Преосвештениот Епископ стобиски Давид, што со татковска грижа и љубов, трпеливо и мудро ме раководи во православната вера. За секој човек денес е убаво и, ми се чини, неопходно, да има свој човек, духовник, со којшто ќе отвора разнолични теми, во какви што се задлабочуваме ние во нашите разговори, богато хранејќи го духот.

Безмерна благодарност на мојата сопруга Снежана и на моите ќерки Магдалена и Ангела, со кои заедно се причестуваме со Телото и Крвта Христови и секогаш заедно, како семејство, растеме и напредуваме во љубовта Божја. И заради нивната бесценета и саможртвена љубов, во која секојдневно ја претвкусувам вечноста, денес стојам на ова место и ја имам можноста да ви се обратам. Господ нека им воздаде неминливи добра!

Им благодарам и на моите родители Георги и Радмила, кои му содејствувале на Бога, ме родиле и несебично ме подигнале и воспитале. Со мојот начин на постоење ќе продолжам да им благодарам за сѐ што направиле за мене.

Ви благодарам и на сите вас, народе Божји, чијшто плод се сметам, плод на Црквата наша. На сите ви посакувам крепко здравје и боговдахновен живот. Ги просам и вашите молитви за достојно да ја извршувам ѓаконската служба и со своето постоење да му воздадам слава на нашиот Бог, Пресветата, Неразделна и Единосуштна Троица, Отецот и Синот и Светиот Дух, сега и секогаш и во вековите на вековите. Амин.

Posted in на македонски јазик | Напишете коментар

On the Subject of Personhood

The human being is determined by the spirit that accesses and prevails in his heart. This spirit becomes a homeland of honor and a heritage of our dignity. It, therefore, because the human soul is inevitably soulful, unique and indestructible reality, both, ontologicaly meaningful and eschatologicaly purposeful in it’s every effort, which simultaneously is in its righteousness and goodness, its opulence and wealth – our Garden of Eden and imperial palace, and in our grief and misery – a harsh desert for us and a dark tomb of our spirit. The same, human soul, by love can become the cherubs chariot of the God’s throne and the solemn bearer of His Holy Spirit.

All of this is happening to us according to a condition of our nature, depending on our humanity and commitment of the soul to a particular spirituality, by devoting of it indestructible and unstoppable life force, from desire and will, to a sense and reason, adopting the ideas and beliefs, knowledge and skills, our souls educates and upbrings to fulfill with the spirit and unite to essence.

Thus, the human being is wonderfully perfect, permanently invariable, unforgettably recognizable, pre-indicatively intended and indeed well determination of our nature that we nominate as personhood.

Because human is a kind of being that is capable of every possible existence, and that, with his consent, his own will, his subjectivity, his personality, gladly, by good deeds, prayers, all his thoughts and feelings, full life, overall inclusive love, remaining essentially beyond all of it, having inherent existence from God in himself, just as God’s presence in all that exists is not becoming any of that, except in a man, His Son and our Savior, Lord Jesus Christ!

Christian personhood is a category of entity that is above the relationship and responsiveness. It’s a love subjectivity and as love itself is unbiased, complete will to God as our Father and towards people, as Christian and brethren born, our person, without abolishment of certain relations and exclusion of itself from others, however, it remains above any sporadic, at the level of perfection of its overall heading, by grace deified, human nature.

By the fullness of love, the Christian personhood precedes and exceeds any particular relationship, being Church-determined in relation to God, supposing Him to all of its distinctive living and, at the same time, divine towards people, respecting them with all of its propriety as oneself.

Therefore, the personhood does not arises from our relations, but actually, it surpasses them with the beauty of an adherent, gathered and adjoined reality of being, suitably represented by it.

Consequently, as a surreal and perfect condition of our nature, only a personhood can contain and express an image and a likeness of God, since it is exactly assimilated and adapted to an improving essence of love, by the perfection that Trinitarian divinity exhibits within each and every person of God as a paragon of each other’s identity and affiliation to their common being, as without any confusion and separation as faith, hope and love are proclaiming each other, so it could be said that personhood is a truly pious humanity and that only in such a (personal) mood and manner, a man is capable of properly offering oneself to God and through a humble wanting and willing of a heart worthily mentioning Him, so that would have been filled with His Holy Spirit and assimilated in same way like bread and wine into an honorable gifts in order to be transformed and converted in His home, His Body and His Holy Orthodox Church, what kind of the gates of hell will never prevail against it.

At the same time, the personhood is a testimony of God and the Church, as a kind of pane through which a clear and healthy mental vision can notice and experience supernaturality of deity. Also, personhood is a cosmological state of all essences and equally inseparable, both from its nature and from its identity. As a matter of fact, the very nature of personhood is exclusively divine and it is causeless to its essence, since they are mutually originated. Aside of essence, the personhood is equally inconceivable and incomprehensible as the impersonal and featureless essence.

Also, personhood is a subjective factor of the unity of all that exists. It can be called and considered a relation in an absolute sense, by the respective inclusion of the entire being. It is an evenness of your uniqueness with all of the existence. It is a natural way of existence and an in tune living by perfect being of own nature in unconditional mutuality of individuals.

A nature is manifested as subjectivity through personhood, by producing a kind of relations as facts of its being. The way that one numerical unit contains each one and all of the numbering system, by a personhood, each and every person represents not only the essence, but also the identity of all the other congenial persons.

That is to say, a personhood is an etalon of beauty for all kinds of being. It does not abolish relationships but there is over and above them in its own nature. Persons establish and found their own relations, and it is not the same case vice versa, insofar as God is concerned.

Personal relationships are possible only within the same nature, ie, it is impossible to add, subtract, multiply, divide, merge or separate heterogeneous values in order to produce a personal subjectivity of any of them, or even less, of some quite new composite substances. That is why God has put on a man, that we might be draped in His divinity.

All of us, that much we are beings, as much we are human. As long as we do not become of people, ie, as long as any of us does not become a wholly human being, of such one, in no way can be said that he is a person. Until we adopt in ourself the whole humanness, as long as our individual will does not being healed and becomes completely of humankind, to the point, we will remain only individual human creatures, ie, decomposing and deconstructed nature deprived of the fullness of their natural qualities. And that, of course, can not happen devoid and in lack of the grace, without receiving the redemption and salvation of Christ’s sacrifice.

So, all rational creatures are spiritual beings, and of spiritual indivisible nature that as personalities possess integrally without confusion. A true relationship is a consequence of the personhood of spiritual essence. What is an impersonal, can not actively participate in any form of relationship. A Personhood contains the entire identity of existence. In the partial relations, personality turns in to a dead identity and becomes an individual, that is, when we participate in something partially or with any kind of restraint, ie, not with a whole heart and of the passionless love, but for the sake of a sinful and selfish interests, then we put on a mask of false identity, ceasing to be human at all.

Thus, a personhood is the possession of being or an aesthetics of essence and as such, only to incomprehensible Godhead is immanent naturally. It is different than other persons not by distinguishing of will, knowledge, skill, kindness, wisdom and other virtues that completely possess by its natural dignity, but, the way it identifies the existing in itself, ie, by the identification of their being, or rather, by remarkable worship share and praising the wealth of their indivisible being that mutually in a wholeness possess.

As follows, a reasonable being is always someone, like each human voice that is unrepeatable and everyone’s sensibility is emphatically indescribable, though, all that identity belongs to the same essence of certain species and to a common being that exclusively refers to the entities of personhood.

A person is being born and stems out of the personhood, gaining a fullness of the very same being that differently exists in a mutual love. Wealth of the Godhead is actually a riches of love or inexhaustible treasures of being with an overall beauty of existance, an abundance of personality and identity of the living.

Thus, the identity of a person does not originate from the relationship, but the beauty of being that is unique to each person, because, on the other hand, our personal relationships are based on respect of kinship and mutual peculiarity of a single being.

Therefore, the relationship is without any ontological content of itself, and the communities, when constituted simply by the acts of interrelations, such are of a political nature, but, if there is also a presence of a moral ideal, such are personal, ie, of a spiritual nature.

The concept of personhood based on the otherness is completely meaningless. It attempts to establish an ontology on a certain phenomenology of otherness, ie, personality. That kind of person is an unsustainable and indeterminable entity of a conditional personality with а random distinctiveness of а modern and imaginary individual.

Ontological primacy of distinguishing personality tailored to the individual, partial and ineffective entities of communal eminence, that, through the republican model of social relevance, as a kind of political commonwealth, consensually establishes its essentiality of a spurious divinity, is nothing more than an act of a rebellion insurgency and a separation from original nature, only because of a mindless pride.

And when it comes to God as a supreme being of ultimate integrity, there is no other appropriate way of His existence besides that of the Holy Trinity. His hyper-essential will which is love, can not be brought to a more resembling mode of existence, rather than subjectivity of the Father, neither more suitable disclosed to existing, than by subjectivity of the Son, nor explain His divinity in more vivid notions and more intimate sentiments, but within the Holy Spirit. Expression of Godhead will is taking place with an active simultaneous participation of all its divine personalities, through one of them, according to a conforming specificity of each.

Thus, the deeds of God are always being conducted and performed by an active involvement and engagement of all hypostases, either from, through, or within one of them, likewise their personal relationships are established out of the same transcendent content, without any kind of ontological dividing or differentiation. To one another, they are entirely inherent denominators and numerators of the same indivisible treasures they hold. Their monarchy expresses an autocratic, self-consistent and sublimely dignified nobility of the being that naturally belongs to the Son, and also, as a spiritual reality, never the less to the Holy Spirit, since both of them are equally honorable participants that have never lagged behind after the Father’s principle of The Holy Trinity, The Consubstantial and The Indivisible, Which is to save us.

Possession of personality is in fact owning of а love identity with which we acquire grace, ie, a divine gift of participation in the deed of love, which is nothing other than shedding of blood for the acquisition of spirit and laying of the soul, her temporary wear and loss, just for а permanent preservation and glorification, and even the use of the body (along with the physical wisdom) as the candle and a raising food seeds of а new life, The Word of God, the one and only true treasure that actually exists and can be continuously gained in itself and by which can be bought whole the Kingdom of Heaven, which is the unanimity in God.

The problem of understanding the personhood arises from improper apprehension of freedom, ie, its identification with looseness, licentiousness and other forms of casual and irresponsible behavior, which causes many misunderstandings, confusions, controversies and disputes nowadays of a human salvation.To such, so much erroneous concept of freedom comes because of the self-justification of such an improper conduct, which, as a paralyzing poison dulls the sense of human freedom as a soul’s noblest capability of receiving, preserving and tradition of love pledged in our origin, ie, in our very nature that as an icon of God, a measure and an artfulness of divinity, can be actuated towards its archetype (the divine being) only by the personality of The Holy Trinity, operational of the Father, through the Son, within the Holy Spirit.

Consequently, freedom is the the most comprehensive capability of existence and the possibility of being as a gift of love, through and whitin the love itself as an ultimate gift, the purpose of all the inspiration and the aim of all the charisma. Therefor, the being could not anyhow be intrusive for the real freedom, and anyway, it can not presents any kind of burden or onus, since the freedom has been given to us because of the nature of our being primarily.

Proper apprehension of freedom inherent to every conscious being is very helpful in understanding the phenomenon of our personality, wich by freedom, ie, by spiritual sensitivity towards being, can be consensually gained within oneself and willingly shown to everyone, while as an order, it may also be instructed and commanded to all that exists.

Freedom is the power of repentance and capability of obedience to God, but personhood – it’s the very act and honor (taking an active part) of deification. Human personhood (much less the divine) is not just a “way of being” of some sort of essence, but exclusively an Orthodox Christianity of man (thanks and praise God). It is not some imagination through or a mere imitation, but, a total commitment and belonging of а man to God and an immediate symbolic linking of oneself being and destiny to the hyper-essential will of His, delivered to us without any residue, through the Holy Gospel of the Son of God, and our Lord Jesus Christ.

Checking the claims about freedom to its etymological grounds confirms the meaning of my sense of freedom, that it is, above all, a love gift of divinity in the possibility for achievement the perfection of human nature through the mysterious life of the Body of Christ and for acquiring the divinity through an evangelical living of such a regenerated, healed and iconized human nature by the divine personality of the Son of God, and our Lord Jesus Christ.

Simplified, freedom is the economy of salvation of human nature as a constitutional order of its decency dedicated to be offered for a transfiguration and a new living of an infinite life of Godhead.

Gaining of personality is unattainable to a man by own forces and way of being, because our natural place is besides God, in the midst of His divine nature, shining with brilliance and beauty of His personality, our nature gets celebrated with personality, as a reflection and glint of divinity.

On the other hand, God is perfect and His personality is quite natural (consubstantial) to Himself. A divine person does not produces its essence out from the way of existence, ie, identity, either in or outside itself (so to speak, ecstatically), but of oneself, by oneself and whitin oneself, He totally inherently contains, expresses and manifests it to an existence.

The self-proclaimed theology of divine personality, according to a human weakness and a need for freedom from liability, considers the personhood of God by imagining it separated from His hyper-essential nature and presupposing it as her cause and aim.

This paradoxical statement is the negation of the very notion of personhood and it introduces an ontological absurd of immoral existance as an absolut kind of being, that is to say, God is not good by nature and nothing well is naturally characteristic of Him, but, He becomes such by the measure of his fatherhood, sonship or spirituality, i.e., that He may wants to, and in accordance with such foolishness, become bed and evil! Otherwise, these “scholars” can not accept Him as an almighty God (worthy of them), attributing Him their own inability to let Himself free of own being, exactly what they are already trying to do, not only themselves, but even with Him.

Thinking that God could be bothered by His own nature and that He exists regardless and irrespectively of it, then, that all of His natural characteristic are the consequences of his personal qualities, is in fact, the greatest possible insult that can be applied to God, that by nature He is not sufficiently powerful and good, i.e. that by nature is unworthy of His own distinctiveness, or otherwise, that by personality He is insufficiently capable to deal with own nature as such.

The very idea that one can realize and express the being of God and form a single ontological doctrine of God is the greatest possible delusion to human mind. Without exception, all the holy fathers agree that God’s being is absolutely inaccessible and unknowable, and that knowledge of God is possible only through the grace-filled energies that by The Holy Trinity are always hypostaticaly available to us, of the Father, through the Son, within the Holy Spirit. Therefore, since the being of God is above all comprehension, confirmation and denial, there can be no question of divine ontology as the gnostic system, and least of all, with its center in intelligible and richly definable notion of personhood.

Scholastic epistemology and its latest product – a modern deconstructionist theology based on the occult concept of personality as the subject of initiation of the divine reality, claiming that the Father, by His personal existence and drawing up of other hypostases, according to his will and at His discretion establishes the essence of divinity is an obvious attempt to present a hyper-essential nature of divinity as a personal quality and status of Father’s hypostasis, for an evidence of the ontological primacy of personality.

Such a teaching abolishes the very metaphysics, because according to it, actually there is no such an uncreated and hyper-natural essence of Godhead, and a divinity itself is the result of an arbitrary oddity and diversity, ie, modes of a being (community) of a certain three, and moreover, that their mutual relations of such a vicarious and titular character are the only essence of the divinity itself, or otherwise, that the modes of coexistence are an emanation of their identicalness to a single essence. All of that, leads us to the conclusion that it is a case of a reverse Sabellianism, that, according to the unifying principle of an essence-creative relationships, by the modalities of identity emanates the same essence.

The highlight of this completely non-Orthodox teachings is being reached by claiming that “God is one just because He is a Father”, ie, due to the unique source of His personal existence, or in other words, God is not one by the equality and uniqueness of His divine being that is indivisibly present in the Holy Trinity as the same and unique Godhead in all of them, but, becouse of the sole causer of their distinctive existence in the person of God the Father, in the sense that even the Father Himself becomes God as the fact of his personality and as the consequence of His relationships within the Holy Trinity, that is to say, that His divine being is a side effect of His personal existence.

The main exponent of this dangerous science, persistently trying to impose the ontological primacy of the notion of personhood and to establish the subjectivism as a source of a being, besides the features of a recognition of God the Father that were determined by the holy fathers and established by the Holy Spirit, for Him as a monarch and a sole causer of the Trinitarian personal existence of Godhead, ascribes to the person of God the Father a completely unfamiliar and uncharacteristic trait, that even for Himself He causes His own divine being, ie, that the Father attributively imagines, deifies, and by His distinctive discretion, brings Himself in to existence (creates oneself?) as an absolute being.

According to this, it turns out that Christians really do not have a unique and consubstantial God, but, instead, a community of gods on the agreed principles of mutual co-existence, by which, they dynamicaly relational establish the identity of each other as the nature and the essence of their community.

The ontological theory of personality is cunning attempt of interpretation of the Orthodox patristic theology in the light of postmodern philosophy of existentialism, which, as based on atheistic humanism, seeks to justify the decadence of unfaithful mankind, relativising and reducing the dignity of a human nature in its concrete individual existence within the historical context of the world and civilization, liberating the conscience of an individual from an absolute, moral, right and true model of a human being, subordinating it to a relative, ethically correct, an unscrupulous and hypocritically adjustable likeness in the function of an imperative of our own survival, of course, obscurely understood in the domain of existence.

Just following the example of existentialism, it realizes the existence only ecstatically, in the ambiental and environmental milieu that to individuals is only an external, meditative and variable fact of their subjective identity. This spiritual mediation of the mediocre entity of so called community, that substitutes the being of own consciousness and disables subjectivity of a sovereign existence, instead of enabling the growth of an individual in to a person, it turns the faint-hearted individuals in the weapons of utilitarian collectivism, ie, into marionettes and articulators of somebody’s arbitrariness.

And even more than that, this views declaim their authors as fanatical followers of deconstructionism, a hardened opponents of the very idea of immanence and a spiritual sworn brothers to the greatest nihilists as such are Derrida, Levinas, Heidegger and Nietzsche. How else to qualify such views that all the creation, since composed from nothingness (“ex nihilo”, the Latin way he misinterpreted the biblical original expression “out of nothing”), is by nature and essentially worthless, meaningless and futile. Of such the heterodox reasons, on deeming the death for a loss and the end of the existence of nothingness, some of those, found their own fatal doctrines of the mortality of the human soul.

What do they overlooked in their doctrines of being and existence is the fact that non-being is not an essence, does not precedes the existence, neither the being, neither immortality, nor any of the virtues that are of uncreated deeds of God, so that does not ontologically conditions or determines the power and ability of God’s creation, neither created beings itself, to what extent they will naturally participate in the divine virtues and deeds. The creation “out of nothing” does not condition the creatures with the natural tendency toward nothingness, but rather, to an existence, because it deprives them of the ability to decompose at something and as such disappear. This misconception stems from the ungraceful reasoning and a distorted interpretation of the words of the Holy Scripture and the Holy Tradition, that God created from nothingness (ex nihilo), artistically processing the content of non-authenticity of the so called “nothing”, so to speak, by converting nothingness into being, which, together with such claims, presents the malicious oxymoron borrowed from a totally false fabrications nihilism.

In fact, they believe that all the creation and its essence are invalid, ie, prone to dissolution and non-being from which it was allegedly substantially composed, which is why they come to the wrong conclusion that the created nature cannot participate in the existence, life, immutability, and all the other virtues as a deeds of God, since that thereby, according to him, by taking participation in such a deed of the Creator, even a creature might gain natural characteristics of divinity. However, the essence of each creature lies in the cause of, ie, in the word (logos) by which God intended and explained its genesis and existence in eternity, according to which, non-being is absolutely unnatural tendency of distraught and confused consciousness of the gnomically frivolous and bewildered reasonable creatures.

In addition, they argue that the reason for mortality (whereby implie the cessation of an ecstatic existence) of creatures is the fact that they have an actual beginning of their existence, to such a logic, that everything that has a beginning is therefore separated, ie, divided by the time and space of the other creatures and beings, from where they draw an analogy, that therefore it is a subject to a separation, division, dissolution and death. In other words, they claim that everything created, by being determinable and having a beginning of its existence is therefore sentenced to death, and then the dialectically opposite, that what is uncreated has no beginning, nor the end of its existence, and therefore is immortal. But unfortunately for a turbulent syllogism of theirs, according to St. Gregory Palamas, the divine energies are uncreated, but some of them have a beginning and an end, for example, the creative energy of God, as according to the Holy Scripture, God finished the creation and “rested from all deeds that He had done.” If we follow the their logic, the creative power of God should also has been created​​ and this is precisely the heresy involved in the teaching of the scholasticism of Calabrian Barlaam.

Therefore, sophistically proclaimed dialectic of created and the uncreated, is not absolutely analogous to the pair of a temporary and the eternal. In the Orthodox theological tradition, mortality is not a direct consequence and not derived from createdness of being, and the soul of a man, in spite that counts as a creature, it is also an immortal.

Since they consider a being only as a contextual identity of ecstatic differentiation, they dispute God’s potency and power of creating an eternally existing and indestructible essences, as such is the human soul. They argue that the soul exists only by the grace, losing out of sight that the grace is defined as a conscious and consensual receiving of the complementary, perfecting and deifying gifts of love in the Holy Spirit.

The rhetorical dilemma according to which the human soul as a created entity can’t possess its own natural power of continuous existence, overlooks the fact that the very constitution of the soul, after all, as well as of each individual creature, is the result of an action of an uncreated and the essence-creative force of God, from which follows, that there is nothing that could be taken into consideration or properly understood, neither for itself could be as such as it really is separated from its Creator.

Thereby guided, since all that happens has become as the result of an impact of the enhypostatic and the uncreated divine energies, therefore, without any exception, not only an essences of all the creatures, but also, each occurrence of their existence, regardless of the character, all the events could be simply considered as of grace, without excluding from subsuming and classifying into the category of grace neither the appearance of the fiercest pain, hatred, falsehood and evil.

Thus, the Orthodox Christian would not even dare to challenge the truth that all the existence, as well as any virtue of creatures, is in fact, only their participation in the hyper-essential and uncreated energies of the Pantocrator, but, what the idiomatically fallen logic of those who philosophize is unable to comprehend is the fact that the mere participation in the deeds of God is being attained and gained on the basis of natural conformation and establishment of the creatures themselves, ie, depending on their natural abilities that in the final instance characterize each individual essence with the symbolism of its theological significance, whereby, the attributes and properties of all creatures are being transformed into their primarily predetermined functional purpose as the instruments and articulators of the acts of grace – the executive of a comprehensive and mildest will of God, that is love.

As for us humans, except the predetermination of a reasonable soul as a self-propelled, unstoppable and according to the image of God created, cosmogonically mindful nature of ours, we were given and the cosmological, ie, a devising, judging and nominatively decisive instance of being that we call personality, dedicated for selection, acceptance and implementation of the grace of the Son of God and our Lord Jesus Christ, as an exclusive establisher and perpetrator of our subsistential perfection and maturity eligible of eternal living with God in the communion of the Holy Spirit.

The soul is a man, and the body – a world. Man lives in the body like in his own world and that’s the world that, by abstaining, fasting and praying, he should preserve and save in the blessed human shape, in order to gain within it a contribution of his own deification and an eternal holy life. Because human nature is an object, and the person – a subject of life in Christ, where many are one and the same body and the members to one another. The inner man is a plenipotentiary of his soul and the external, in order to took a part in the spiritual life would have to be governed by the soul, subordinating his personality in order of characterisation and healing of the being.

One of the greatest misconceptions of modern theology is the confusion and substitution of a notion about personality with the concept of identity of otherness within the community, that thereby, among other things, theoretically conditions the ability of existence and characterizes death as a synonym for the disappearance of the human soul. Teaching that the soul dies loosing the identity and consciousness of itself isn’t true for a reason because the identity is just a manifestation of being, in the field of relations, unlike the person, to which was given the ability of love, ie, of spiritual life. But after the final verdict, the beloved identity of the convicted ones completely remains to characterize them in eternity, but, since running out of the capability to be persons, they must continue their damned existence, retaining the identity by which they represented themselves.

It is wrong to claim that the existence in hell happens due to the grace, because grace is a transmission of the whole will and providence of God to His spiritual creatures the most important one of which is the human soul, to their natural structure, through their effective compliance and grateful acceptance.

If the existence of a soul in everlasting hellish torturing is the result of an action of grace, then it would certainly be a subject to rejection and disappearance, respectively, of an effective nihilism. In contrast, the existence in hell continues just because of the natural communion of spiritual beings with the life-giving, all-pervasive, uncreated and eternal energies of God, and does not depend on a reasonable compliance of souls that stay in it, so it can not be considered as a grace that is personal and subjective communion with the will of God, which is indeed the most precious gift one can get, accept or reject, while the rest is a matter of structural necessity of the spiritual essence of humanity.

Finally, could we regard the unwanted or undesired as some kind of a gift? Because, those who are tormented in hell no longer care about a life and existence, and would gladly, if only they could, and if it somehow depends of their will, immediately vanish into nothingness! Nonetheless, just because of her freedom from the threat and fear of disappearance, and hence the unconditioned and unlimited by weakness or impotence, a way and character of her subjectivity, the existence of a soul is by creation breathed and woven into her nature, exactly for the sake of which, she must not and can’t reject it subjectively, because the quality of a being is the man’s source of dignity and freedom of existence, and by committing suicide, the man does not refuses only his particular appearance as the existence of an individual, but, its general human cause, reason and purpose, which is to fulfill the designation and purposefulness of humanity to its grateful and sacramental inclusion in the Theanthropic organism of Christ’s Church and a blessed essential existence empowered and glorified by the deity.

The creators of such teachings, to say so, do not even touch upon the issue of Incarnation of the Son of God, probably, in order to avoid a substantial foundation of the gospel of Christ and the irreplaceable role and importance of the human nature in the constitution of our salvation, because, if the being was only a phenomenon of mutual relations, The Son of God would have never incarnate in a man from the Virgin Mother of God, the One that has emerged from the royal lineage of king David and from the knee of the high priest Aron, in order to, starting from Himself, by Himself and within Himself, establish and made a humankind in the holiness of the royal priesthood! Thereby, to each one of us has entrusted the duty and liability for the soul as an overall universe of humanity, encouraging us on the accomplishment of living boldly, resolutely and steadfastly in pious holiness, that therefor, through abstinence and by keeping away from sin to gain grace and subjectivity of lords and rulers of our own nature and to become an emperors of soul’s forces of all humanity that is invested in us without any residue through the Christ and the Word of God, in order to made of ourselves, as of the sinful passions liberated people, a forth fruits worthy of repentance, such that could be offered to God to the adoption and sanctification in Christ, God and the Savior of mankind.

The Orthodox Tradition of the notion of human existence is most concisely expressed in the liturgical call to “commit ourselves and one another and our whole life to Christ our God”, which clearly shows to every Orthodox Christian that he posses in oneself his own authentically subsistent, unquenchable and indestructible natural existence, that, if he wants for oneself and for his loved ones, to get enriched by the presence and the attributes of the divine being, following the example the Most Holy Theotokos, he may hand it over to Christ our God.

So, if Heidegger, only after two thousand years came on the idea to point out that issue right in the focus of interest of philosophy and finally take into consideration the meaning of essence and being, then, we must not forget that the Orthodox have always kept in mind such a wisdom, that it is about the eternal well-being, which isn’t an unambiguous and simply expedient, but, according to a diverse predetermined natures of creatures, so, even the eternal well-being would not be possible otherwise and beyond the created being, and least of all, by the theanthropic personality of our Lord and Savior Jesus Christ.

Attempting to presents the orthodoxy attractively and in a marketing manner as philosophically actual and culturally avant-garde system of thought, this widely affirmed theologians, in their delusions exceed even the existentialists, bringing themself to an unprecedented height of hermeneutic deception, shaped into the postulates of hyper-essential nature of God, as phenomenological excerpt, metaphorical complex and allegorical synonym of the hypostatic existence.

It is a great condescension and unjustifiable charity in favor of their theological standpoint, that to be qualified only as an imposed otherness and difference instead of grace, because in Trinitarian terms, it postulates personality instead of the very divinity and hyper-essential being of God.

The need for such freedom in love is actually requiring proof for faith and conditioning of a hope with miracles, and therefor, instead of Christianity and personality, it contributes us to a depersonalization and disfiguration due to the pride, hypocrisy and ruthlessness of ancient (or contemporary) Hellenes and Jews.

Posted in in english | Tagged , , , , , , , | Напишете коментар

О личности

Човеково биће одређује дух који приступа и превладава његовим срцем. Тај дух, нама постаје отаџбина и наслеђе, наша част и достојанство. То стога јер је људска душа неизоставно духоносна, непоновљива и непропадљива стварност, подједнако онтолошка и есхатолошка, т.ј. пунозначна и сврсисходна у сваком свом двигу, која једновремено јесте, по својој праведности и доброти, њеној раскоши и богатству – наш рајски врт и наша царска палата, док у својем јаду и беди – нама сурова пустиња и нашем духу мрачна гробница. Та иста људска душа, љубављу може постати херувимска колесница Престола Божјег и свечана носитељица Његовог Духа.

Све се ово снама збива према стању наше природе, овисно од наше људскости и посвећености душе одређеној духовности, улагањем њене незаустављиве и неуништљиве животне снаге, из жеље у смисао и из воље у разумевању, усвајајући идеје и убеђења, знања и умећа, наша се душа образује и васпитава да би се испунила духом и сјединила суштаством.

Према томе, људско je биће предивно савршено, трајно неизмењиво, незаборавно препознатљиво, преназначено намењено и заиста добро заложбено опредељење наше природе, које називамо личност.

Јер је човек биће које може постојати сваким могућим постојањем, и то, својом сагласношћу, својом сопственом одлуком, својим субјективитетом, својом личношћу, драге воље, добрим делима, молитвама, свим својим мислима и осећањима, потпуним животом, свеобухватном љубављу, остајући у суштини изнад сваког постојања, имајући својствено постојање од Бога у себи самом, баш као што је Бог присутан у свему постојећем не постајући ништа од свега тога, изузетком у човеку, Његовом Сину и нашем Спаситељу, Господу Исусу Христу!

Хришћанска је личност изнадодносна категорија. Она је љубавни субјективитет и будући да је сама љубав непристрасна, потпуна воља, ка Богу, као своме Оцу и према људима, као хришћанима и својој рођеној браћи, наша личност, неукидајући поједине односе и неизузимајући себе другима, ипак, остаје изнад сваке спорадичности, на разини савршенства своје свеколико узглављујуће, благодаћу обожене људске природе.

Љубавном пуноћом, хришћанска личност превасходи и превазилази сваки поједини однос, бивајући црковна у односу на Бога, предпостављајући Њега свем својем осебујном живљењу и уједно, божанствена према људима, уважавајући их свом својом сопственошћу, као саму себе.

Према томе, личност не произилази из наших односа, већ их чињенично превазилази, лепотом њоме пријањајуће, прибрајајуће и припајајуће уподобљено представљеног суштаства.

Због свега тога, једино се у личности човека, у том савршеном, изнадобјективном стању наше природе, може садржати и испољити образ и подобије Божје, будући да је управо личност саображена и уподобљена савршавајућој суштини љубави, савршенством којим светотројична божанственост у сваком свом лицу има обаразац и подобије осталих, бивајући једни другима љубав и идентитет своје заједничке божанствености, онако несливено и нераздрељиво ко што се вера, нада и љубав узајамно пројављују, да би се могло рећи како је личност истинита побожна људскост и да је једино у таквом (личносном) расположењу човек способан себе часно приносити Богу, Њега достојно помињати, да би био испуњен Његовим Духом Светим, хтењем и вољењем срца, хлебу и вину, као частитим даровима саображен и бити претворен у Његов Дом, Његово Тело и Његову Свету Православну Цркву, какву ни врата ада никада неће надвладати.

Уједно, личност је сведочанство Бога и Цркве, као какво окно кроз које се јасним и добрим душевним видом може запазити и искусити натприродност божанства.

Личност је космолошко стање свих суштина и подједнако неодвојива, како од своје природе, тако и од њеног идентитета. А природа личности је искључиво божанска и она је безузрочна према својој суштини, будући да су узајамно изначалне. Мимо суштине, личност је подједнако незамисљива и несхватљива колико и безлична суштина.

Личност представља субјекат и чинилац јединства свега постојећег. Она се може назвати и односом у апсолутном смислу, целим бићем, свим суштаством. Личност је јединственост свог и свег постојања. Она представља природни начин постојања или усаглашено живљење савршеним бићем сопствене природе, необусловљеном узајамношћу њених појединих чланова.

Личношћу, природа испољава себе субјективитетом, производећи својеврсне односе као чињенице свога бића. Начином којим јединица садржи сав бројни систем, свака од личности представља не само суштину, већ и идентитет свих осталих сасуштаствених личности.

Такорећи, личност је еталон лепоте свог суштаства. Она не укида односе али постоји изнад и пре њих, у сопственој природи. Личности васпостављају и утемељују своје односе, а не ови њих, утолико више што се Бога тиче.

Личносни су односи могући једино унутар исте природе, односно, немогуће је сабирати, одузимати, множити, делити, спајати и раздвајати неистородним величинама да би произвели лични субјективитет било које од њих или још мање, неког новог композитног вештаства. Зато је и Бог обукао човека, да бисмо се ми заоденули Његовим божанством.

Сви ми, онолико смо бића, колико смо људи. Докле год не постанемо људи, т.ј. доклегод свако од нас не постане свечовек, за таквога се нипошто не може рећи да је он личност. Све док не усвојимо у себи сву људскост, доклегод наша појединачна воља не буде изцељена и не постане васцелочовечанска, све дотле, остаћемо само индивидуална људска бића, т.ј. распадајућа и разграђена природа без својеврсних природних или битијних одлика. А то се, наравно, не може десити без благодати, без примање откупне и спаситељне жртве Христове.

Дакле, словесна су бића духовна, односно, духовне недељиве природе коју својом личношћу целовито и несливљиво поседују. Прави је однос последица личности духовне суштине. Оно што је безлично, не може активно учествовати у било каквом односу. Личност садржи сав идентитет постојећег. У делимичним односима, личност прелази у мртви идентитет и постаје индивидуа, односно, када у нечему учествујемо половично или са било каквом резервом, т.ј. не са целим срцем и из бестрасне љубави, него ради неког порочног и себичног интереса, онда, ми постављамо маску лажног идентитета, престајући бити човек.

Према томе, личност је поседовање бића или јестетства суштине и као таква, једино је натсуштаственој суштини божанства природно иманентна. Она је друга у односу на остале личности не по разликовању воље, знања, умећа, доброте, мудрости и осталим доблестима које достојанством природе у потпуности поседује, већ, начином којим идентификује постојеће у себи, односно, идентификацијом свога бића или тачније, знаменитим славословљем васпевајући богатство бића које узајамно неподељиво и васцело поседује.

Следујући, словесно биће је увек неко, као што је сваки људски глас непоновљив и свачији сензибилитет недоловљив, међутим, сав тај идентитет припада једној суштини и једноме бићу, које својом словесношћу, као личности заједнички поседујемо.

Личност се рађа личношћу и из личности произилази, свим истоветним бићем којим узајамном љубављу различито постоји. Богатство божанства је богатство љубави, т.ј. неизцрпно богатство бића свеколиком лепотом постојања, изобиље личности и идентитета свога живљења.

Дакле, идентитет личности не извире из односа, већ из лепоте бића која је у свакој личности непоновљива, јер, са друге стране, и сами лични односи бивају утемељени на уважавању по сродству и узајамном својственошћу јединственог бића.

Према томе, сам по себи, однос је без икаквог онтолошког садржаја, а заједнице, уколико их сачињавају једино међусобни односи, бивају политичке природе, а ако је истовремено у питању и морални идеал, такве су личносне, т.ј. духовне природе.

Концепција личности утемељена на другости је бесмислена. Она покушава да онтологију заснује на феноменологији тзв. другости, т.ј. персоналности. Персона је условна личност, несамодржећа и амонархична, а њена је особеност, идентитет модерне и имагинарне индивидуе.

Онтолошки примат персонализоване личности, која, као у неком политичком комонвелту, подељена на индивидуалне, делимичне и неделатне идентитете, консензуално успоставља божанственост, републиканским уређењем својих унутрашњих односа, није ништа друго до бунт, побуњеништво и издвајање од своје природе, искључиво ради безумне гордости.

А Богу као Суштом интегритету и не приличи другачије постојање од оног Свете Тројице. Његова се надсуштаствена воља, која је љубав, не може доличније привести постојању, него ли субјективитетом Оца, нити прикладније приопштити постојећем, него ли субјективитетом Сина, нити објаснити своје божанство живљим појмовима и приснијим осећањима, него ли Светим Духом. Испољавање надсуштаствене воље збива се активним чинилаштвом свих личности кроз једног од Њих, према саобразном одликовању сваког.

Према томе, сва дела божанска, врше се активним учешћем свих Његових ипостаси, из, кроз или у једног од Њих. Њихов је однос у истој садржини, а не обратно, из разлога што, уколико допуштимо да је садржина Божјег бића или суштина Бога у односу Свете Тројце, знајући да се такав однос састоји у вечном рађању, исхођењу и слању, тиме смо уствари казали да је суштина Божја, ништа друго до збир ипостасних својстава и одлика Свете Тројице, као што су нерођеност, рођеност, исхођеност, послатост итд. Дакле, Они су један другоме потпуно својствени именитељи и бројитељи неподељивог богатства. Њихова је монархија самовласна, самодржећа и достојанствено богодолична. Као поредак јединосуштног постојања, једноначелност, будући од Оца, природно припада и Сину, а будући духовна и Духу Светом, обојици, као равночасним судионицима који нимало не заостају иза Очевог начела Свете Тројице, Јединосушне и Нераздељиве, спаси нас. Јер, Отац није монарх своме божанству него је беспочетан, али у односу на Сина и Духа Светог представља узрок Њиховог бића, тако да се монархија или једноначелност не тиче само личности Оца који нема узрок свом божанству, нити је сам себи узрочник, већ се односи на постојање Сина и Духа Светог, тиме што се њоме обезбећује јединосушност Њиховог бића у Светој, Нераздељивој и Несливеној Тројци.

Поседовање личности је у ствари поседовање љубавног идентитета, уз којег стичемо благодат, т.ј. божанствен дар учествовања у делу љубави, које није ништа друго до пролијање крви ради стицање духа и полагање душе, њено привремено хабање и губљење, управо ради трајног очувања и прослављења, а још и употреба нашег тела (заједно са телесном мудрошћу) као воштаницу и одгајајућу храну семену новог живота, Слову Божјем, једином истинитом скупоценошћу која заиста постоји и може се у себи трајно стећи и којом се може купити сво Небесно Царство, које је једнодушност у Богу.

Проблем разумевања личности произилази из неправилног поимања слободе, т.ј. њеног поистовећивања с разузданошћу, раскалашношћу и осталим облицима необавезног и неодговорног понашања, чиме проузрокује многе неспоразуме, смутове, расправе и размирице данашњице људског спасења.

До таквог, толико погрешног поимања слободе долази управо због самооправдања таквог неприличног понашања, које, као паралишући отров отупљује људско осећање слободе, своје најплеменитије душевне способности примања, очувања и предавања љубави заложене у нашем постанку, т.ј. у самој нашој природи која будући икона Божја, као мера и узраст саме божанствености, може бити побуђена своме архетипу (божанском бићу) једино личношћу Свете Тројце, дејствујућој од Оца, кроз Сина у Светом Духу.

Према томе, слобода је потпуна способност постојања и могућност бића као дара љубави, кроз њу саму која је врховни дар и у њој самој као сврси свих надахнућа и крајњој намени свим даровима. Правој слободи, биће не може бити наметнуто и не може јој представљати икакав терет, иго или бреме, јер је сама од њега и због истога дана.

Правилним схватањем слободе својствене сваком словесном бићу, домоћићемо разумети и саму појаву своје личности која се слободом, т.ј. духовном осетљивошћу према бићу, својим хтењем може стећи унутар себе и својом вољом показати свима, а као поредак и наложити свему постојећем.

Слобода је моћ кајања и способност послушања Богу, а личност – чин и част обожења. Она је независност од сопственог мишљења и могућност сазнавања и деловања, без посредства искуства. Људска личност (још мање божанска) није само „начин постојања“ којекакве суштине, већ, искључиво православно хришћанство човека (хвала и слава Богу). Она се стиће једино учешћем у Цркви Христовој. Није личност умишљање, нити пуко опонашање, већ, потпуна преданост и припадање човека Богу, непосредно симболично повезивање свог бића и судбине суштинској вољи божанској, нама без остатка преданој Светим Јеванђељем Сина Божијег и Господа Нашег Исуса Христа.

Проверавајући своје тврдње о слободи њеним етимолошким основама, потврћујем значење свог осећања слободе, да је она, пре свега, љубавни дар божанствености, могучношћу достигнућа савршенства људске природе тајанственим животом Христовог Тела и стицања божанствености Јеванђељским живљењем такве наше препорођене, изцељене и оличњене људске природе, божанском личношћу Сина Божјег и Господа нашег Исуса Христа.

Упроштено, слобода је домострој спасења људске природе, њеним доличним приношењем преображењу и новом живљењу животом божанства.

Стицање личности човеку је неоствариво сопственим снагама и начином постојања, због тога јер је природно место човеку уз Бога, у окриљу Његове божанске природе, сијајући сјајем и лепотом Његове личности, наша се природа прославља личношћу, као одразом и одсјајем божанства.

С друге стране, Бог је савршен и Његова је личност сасвим природна (сасуштаствена) Њему самом. Божанска личност не производи Своју суштину из Свог начина постојања, т.ј. идентитета, било у Себи самој или изван Себе (такорећи, екстатично), већ је, Собом, кроз Себе и у Себи, потпуно својствено садржи, изражава и испољава постојању.

Самопрозвана теологија божанске личности, судећи о Богу људском слабошћу и потребом за слободом одговорности, разматра личност божанства замишљајући је одвојено од Његове надсуштаствене суштине, предпостављајући је истој као Њен узрок и циљ.

Ова парадоксална тврдња представља негацију самог појма личности и уводи онтолошки абсурд неморалног постојања као апсолутност бића, што ће рећи, Бог није наравно добар и ништа му добро није природно својствено, већ, то постаје у мери свог очинства, синовства и духовности, т.ј. да Он може желети и сходно таквој лудости, постати р`ђав и зао! У противном, ови „теолози“ не могу прихватити Њега као пуномоћног Бога (достојног себи), приписујући му немоћ, Самом Себи допустити слободу од Самога Себе, управо онако, као што такви могу и чине, себи и Њему.

Размишљање да Богу може сметати Његова природа и да Он постоји независно од Ње, те, да је све што му је природно својствено последица Његових личних својстава, представља највећа могућа увреда коју можемо нанети Богу, а да је по природи недовољно моћан и добар, т.ј., по роду недостојанствен своме особеном бићу, или опет, да је по личности недовољно способан да се носи са својом природом као таквом.

Сама помисао да човек може познати и исказати биће Божје, односно, оформити једну онтолошку науку о Богу је највећа могуђа заблуда људског ума. Без изузетка, сви се свети оци слажу да је биће Божје апсолутно недоступно и неспознатљиво, а да је богопознање могуће једино кроз благодатне енергије које нам се ипостасно дарују Светом Тројцом, од Оца, кроз Сина у Духу Светом. Према томе, будући да је биће Божје изнад сваког поимања, потврђивања и одрицања, не може бити ни говора о божанственој онтологији као гностичком систему, а понајмање са средиштем у спознатљивом и многозначно опредељивом појму личности.

Схоластичка епистемологија и њен најновији продукт – модерна деконструктивистичка теологија заснована на окултном појму личности као субјекта иницијације божанске стварности, тврдећи да Отац, својим личним постојањем и сачињавањем осталих ипостаси, по својој вољи и по свом нахођењу успоставља саму суштину божанства, представља покушај да се сама надсуштаствена суштина божанства представи као лични квалитет и својство Очеве ипостаси, ради доказивања онтолошког примата персоналности.

Таквим се учењем укида сама метафизика, јер по њему, нестворене и надсуштаствене суштине божанства уствари нема, а сама је божанственост последица прозвољног особењаштва и различитости, односно, начина постојања (заједништва) извесне тројице, те, да су њихови узајамни односи титуларног и викарног карактера, сама суштина и сама божанственост или другачије, да су модуси заједничког постојања еманација њихове идентичности једној суштини, што нас доводи до закључка да се ради о обрнутом савелијанству које модалитетима идентитета еманира исту суштину, јединственим начелом осуштествљујућих односа.

Врхунац овог потпуно неправославног учења бива достигнут тврдњом да је “Бог један само зато јер је Отац”, т.ј. због једноначелности својег личног постојања или другим речима, Бог није један једнакошћу и јединственошћу свога божанског бића, неподељено постојећем у Светој Тројици, будући једнако и јединствено Божанство у свима Њима, већ, јединим узрочником свога особеног постојања у личности Бога Оца, у смислу да и сам Отац постаје Бог чињеницом своје личности и последицом својих односа унутар Светог Тројства, односно, да је Његово божанско биће странични ефект Његовог личног постојања.

Главни експонент ове опасне науке (извесни митрополит Цариградске Патријаршије), упорно настојећи да наметне онтолошки примат појма личности и устоличи субјективизам као извор бића, осим отачки утврћене и Светим Духом установљене одлике препознавања Бога Оца као јединственог начелника и јединог изворника личног светотројичног постојања божанства, приписује личности Бога Оца и Њему сасвим непознату и несвојствену особину да самом себи узрокује своје божанско биће, т.ј. да Отац самог себе атрибутивно замишља, обожава и по особеном нахоћењу приводи постојању (ствара?!) као апсолутно биће, са наменом и ради намере да се као такав оствари и потврди у комуникацији са осталим, од Њега проистеклим судионицима тројично битијне интерперсоналне заједнице, каквом, овај изумитељ представља Свету Тројицу.

По овоме испада да хришћани заправо и немају јединственог једнобитијног Бога, већ, уместо тога, заједницу богова са усаглашеним принципима узајамне коегзистенције, којим динамички одношајно успостављају мећусобну истоветност, као природу и суштину њихове заједнице.

Митрополитова теорија онтологије личности је лукави покушај интерпретације православног светоотачког богословља у светлу постмодернистичке филозофије егзистенцијализма, која, будући заснована на атеистичном хуманизму, настоји да оправда декаденцију неверног човечанства релативишући и сводећи достојанство људске природе на њено конкретно појединачно постојање у историјском контексту света и људске цивилизације, ослобаћајући савест индивидуе према апсолутном, моралном, исправном и истинитом образцу људског суштаства, подрећујући биће човека релативним, етички коректним, бескрупулозним и лицемерно прилагодљивим подобијем у функцији императива сопственог опстанка, наравно, обскурно схваћеног у домену егзистенције.

Управо по узору егзистенцијализма, наш митрополит схвата постојање једино екстатично, у амбијенту и миљеу околине која појединцима представља спољна, медитативна и варијабилна чињеница њиховог субјективног идентитета. Овакво духовно посредништво медиокритетског ентитета тзв.заједнице којим се субституише биће личне свести и онемогућава субјективитет сувереног постојања, уместо да омогући узрастање појединца у личност, претвара малодушне индивидуе у несвесна оруђа утилитарног колективизма, т.ј. у марионете и артикулаторе нечије самовоље.

И још више од тога, својим ставовима, он самог себе декламује фанатичним следбеником деконструктивизма, окорелим противником саме идеје о иманенцији и духовним побратимом нихилиста Дериде, Левинаса, Хајдегера и Ничеа. Како другачије квалификовати његове ставове да је сва творевина, будући саздана из ништавила (ex-nihilo како латински погрешно тумачи библијско “ни из чега”), по својој природи и суштини ништавна, безначајна и узалудна. Из таквих неправославних разлога, сматрајући смрт као нестанак и свршетак егзистенције ништавила, високопреосвећени митрополит изводи и своје погубно учење о смртности људске душе.

Оно што Он заправо превића у своме учењу о бићу и постојању, јесте чињеница да небиће није суштина и не претходи, нити постојању, нити бићу, нити бесмртности, нити било којој од врлина које су нестворена дела Божја, тако да онтолошки не условљава и не опредељава нити могућност и моћ Божјег стваралаштва, нити сама створена бића, у којој ће мери природно учествовати у делима и врлинама божанским.Стварање “ни из чега” не условљава створења природном тежњом ка ништавилу, него напротив, ка постојању, јер им одузима могућност да се у нечему разложе и као такве нестану. Овакво погрешно схватање произилази из безблагодатног умовања и изопаченог тумачења навода Светог Писма и Предања да је Бог стварао “ex nihilo” уметнички обраћујући садржину неаутентичности или тзв.”ничега”, такорећи, претварањем ништавила у биће, што заједно са тако заснованим тврдњама, представља злонамерни оксиморон позајмљен из потпуно лажне измишљотине нихилизма.

Наиме, он сматра да је сво створење и сва суштина ништавна, т.ј. притежава нестајању и небићу из кога је наводно субстанцијално саздана, услед чега долази до погрешног закључка да створена природа не може бити причасна постојању, животу, непромењивости и осталим врлинама као делима Божјим, будући да би тиме, по њему, узимањем таквог учешћа у делу Ствараоца и само створење придобило битијну одлику божанствености. Међутим, суштина сваког створења је у узроку, т.ј. у речи (логосу) којом је Бог замислио и образложио његово стварање и постојање у вечности, према чему, небиће је апсолутно неприродна тежња избезумљене и помућене свести гномичког произвољења, збуњеног разумног створења. Самим тим, можемо рећи да је зло лажан лик и представа добра у чину његове противприродне употребе која заправо представља грех. Дакле, зло и грех јесу могући начин постојања добра који не произилази из саме створености бића и његове наводне проникнутости ништавилом, већ, његовом отимачином и себичним присвајањем ради иживљавања њиме мимо Творца и осталих корисника. Они представљају покушај одбацивања бића и његових онтолошких димензија неспутаном субјективизацијом и релативизацијом његове употребе у циљу произвољног начина постојања. То значи да је зло људи једно делимично и привремено стање добре природе човечанства које настаје услед незаконитог чинодејства појединог човека као назначеног повереника и настојатеља бића, који је позван да уприличи или теолошки речено ипостазира биће у Богу као његовом творцу и господару, служећи се њиме као тућим благом и богатством да би оправдао себе и своје призвање субјекта и свештенослужитеља Божје воље у свом Његовом створењу које му је Он, у Христу Богочовеку подчинио.

Осим тога, митрополит тврди да је разлог за смртност (чиме подразумева прекид егзистенције или извансебног постојања) створених бића то што она имају почетак свог постојања, а том логиком да све што има почетак, самим тим је и одвојено, т.ј. раздељено временом и пространством од осталих створења и бића, из чега, опет, вуче аналогију да је подложно раздвајању, подели, распадању и смрти. Другим речима, он тврди да све што је створено, опредељивошћу почетка свог постојања, осућено на смрт, а дијалектички супротно, оно што је нестворено, нема почетак, ни крај свог постојања, а самим тим је и бесмртно. Али, нажалост овој његовој турбулентној силогистици, сагласно учењу Светог Григорија Паламе, божанске су енергије нестворене, али неке од њих имају свој почетак и крај, као на пример, стваралачка енергија Божја, будући да према Светом Писму, Бог заврши стварање и “одпочину од свих дела својих која учини”. Када би следили митрополитову логику, стваралачка би сила Божја требала бити створена, а управо у таквом се научавању састојала јерес калабријског схоластика Варлаама.

Због тога, софистички прокламована дијалектика створеног и нествореног, није апсолутно аналогна привременом и вечном, нити, пропадљивом и непропадљивом. У правослвном богословском предању смртност није директна последица и не произилази из створености бића, а душа човека, упркос томе што се сматра створењем, једнако јесте и бесмртна.

Будући да биће посматра само као контекстуални идентитет екстатичне диференцијације, цењени митрополит Богу одузима могућност и моћ стварања вечно постојећих и неуништљивих суштина, једна од којих јесте и људска душа чија смрт није уништавање идентитета и свесности, већ, парализа воље као последица недостатка љубави свесног бића. Он тврди да је душа само благодатно постојећа, губећи из вида да је дефиниција благодати свесно и сагласно примање надопуњујућих, усавршавајућих и обожујућих дарова љубави у Духу Светом.

Погрешно и неправославно учење о смртности душе је управо засновано на тзв. личносној онтологији, према којој, биће Бога није Његова суштина, већ идентитет божанских личности успостављен у односима владајућим унутар светотројичне заједнице, према чему су и сва спознатљива својства Његове божанствености, мећу којима свакако спада бесмртност, само последица заједничке воље, т.ј, љубави која влада мећусобним односима божанских личности, што ће рећи, да је Бог утолико и дотле такав каков јесте, измећу осталог и бесмртан, уколико и докле се потврћује и идентификује као Отац, у односу на свога Сина и у свом Духу Светом.

Али, ако узмемо у обзир да је Бог, према православном учењу Цркве, по својој суштини изнад сваког потврћивања и одрицања, т.ј, изнад сваког својства Његовог мећусобног одношења и познања, као и то да су сва енипостасна својства Његове божанствености, па и сама божанственост, бесмртност, воља, љубав или идентитет, у ствари само дејства нестворених енергија Његове природе, онда недвосмислено произилази да личносна онтологија постулира једну условљену и одношајно успостављену, малтене створену бесмртност самог Бога и Његовог бића, аналогно чему, пориче и могућност о природној неуништивости људске душе и њеној причасности божанској бесмртности и вечном постојању.

Реторичка дилема према којој душа као створена природа не може поседовати сопствену битијну моћ непрекидног постојања, превиђа чињеницу да је и само устројство људске душе, уосталом, као и устројство сваког појединог створења, плод дејства суштинотвореће нестворене силе Божје, према чему, ниједну ствар, уопште и не можемо разматрати, нити је правилно разумети, нити она сама може бити онаква каква јесте, одвојена од њеног Творца.

Тиме вођени, будући да је све што бива постало енипостасним дејством нестворених божанствених енергија, можемо без изузетка, не само сву створену суштину, већ и сваку поједину појаву њеног постојања, без обзира на карактер збивања, напросто сматрати благодатном, не изузимајући из подвођења и сврставања у категорију благодати нити саме појаве најжешће патње, мржње, лажи и зла.

Према томе, православном хришћанину не може ни пасти на памет да оспорава истину да је сво постојање, као и свака врлина створених бића, у ствари, само њихово учешће у надсуштаственим и нествореним енергијама Сведржитеља, али, оно што идиоматика пале логике филозофствујућих није у стању да прими је чињеница да се само учествовање у делима Божјим задобија и заузима на основи битијног устројства самих створења, т.ј. у зависности од њихових природних способности које у крајњој инстанци карактеришу сваку поједину суштину симболиком њеног богословског значења, причему, атрибути и својства свог створења бивају преображени у својој примарно предодређеној функционалној намени као оруђа и артикулатори дејства благодати – савршитељице свеобухватне и свесадржеђе преблаге воље Божје – љубави.

Оваквим се абсурдним учењем супротстављају многа логичка питања, као на пример: је ли воља Божја, а самим тим и онтологија створених бића променљива у зависности од збивања, затим, дали је допуштено да се у хришћанској онтологији говори и размишља о било каквој природи и бићу мимо Бога, т.ј, самом по себи, даље, може ли се природа створења, а самим тим и воља Божја, искварити вољом и поступцима појединог створења, или, ако је природа твари сачињена од воље Божје, како онда да је њихова суштина пропадљива и ништавна, и опет, је ли могуће да је Бог погрешио начинивши створења којима је наменио вечно постојање и да му она нису баш испала онако како их је Он замислио, па, да се у одрећеном тренутку ради тога покаје и одлучи да би ипак било боље да им одузме дато вечито постојање и да их уништи, и тако у недоглед.

Што се тиче људи, нама је осим предодређености разумне душе као самопокретне и незауствавиве, према образу Творца створене, космогоне умне природе, дарована и космолошка, т.ј. осмишљавајућа, просуђавајућа и номинативно одлучујућа инстанца бића коју називамо личност, намењену одабиру, прихватању и спровођењу благодати Сина Божјег и Господа Исуса Христа, као устројитељице и начинитељице нашег битијног савршенства и зрелости подобне вечног живљења са Богом у заједништву Господа Духа Светог.

Душа је човек, а тело свет. Човек живи у телу као у свету своме и тај свој свет, уздржањем, постом и молитвом треба да очува и спасе у благословеном људском облику, да би у њему стекао допринос сопственог обожења и вечитог благодатног живљења. Јер људска је природа објекат, а личност – субјекат живота у Христу, где су многи једно исто Тело, будући једни другима чланови. Унутрашњи је човек пуномоћан душом, а спољашњи, да би узео учешће у духовном животу, морао би се руководити душом, подчињавајући се личношћу ради оличавања и исцељења свога бића.

Једна од већих заблуда модерне теологије јесте поистовећивање личности са идентитетом другачијости унутар заједнице, чиме се, између осталог и теоретски обусловљава способност постојања и карактерише појам смрти као синоним нестајања душе. Учење да душа умире губећи идентитет и свест о себи, није истинито из разлога јер је идентитет само манифестација бића у домену одношења, за разлику од личности којој је дарована способност љубави, т.ј. духовног живота. Али након суда, осуђенима остаје њихов привољени идентитет, а понестаје им способност да буду личности и као такви, они настављају своје проклето постојање задржавајући идентитет којим су себе представљали.

Погрешно је тврдити да је постојање у аду благодатно, јер је благодат преношење целокуне воље Божје и промисла на Његова духовна створења, најбитније од којих јесте људска душа, њиховом природном устројству, делотворном сагласношћу и благодарственим прихватањем.

Када би постојање душе у непролазном адском мучењу било резултат благодатног дејства, онда би свакако било подложно одбијању и нестајању, односно, делотворном нихилизму. Насупрот овоме, постојање се у паклу наставља управо ради природне причасности духовних створења животодавним, свепрожимајућим, нествореним и вечитим божанским енергијама и не зависи од разумне сагласности душа које у њему бораве, тако да се не може сматрати за благодат која је личносна и субјективна причасност вољи Божјој, која је заиста најдрагоценији дар што се може добити и прихватити или одбити, док је све остало ствар нужности устројства саме духовне суштине човечанства.

Најзад, може ли се сматрати даром нежељено? Јер онима који се муче у аду није до живота и постојања и радо би, када би могли и од њихове воље зависило, сместа у ништавило нестали! Упркос томе, постојање је души, управо ради њене слободе од претње и бојазни нестанка, а тиме и слабошћу и немоћи неусловљеним начином и неограниченим карактером њеног субјективитета, стварањем уткано и удахнуто њеној природи, управо ради чега га она не може и не сме субјективно одбацити, јер је каквоћа бића човеку извор достојанства и слободе његовог постојања, а самоубиством човек не одбија своје особено постојање као егзистенцију појединца, већ, његов општочовечански узрок, разлог и циљ, који је испуњавање назначења и сврховитости људског рода његовим благодатним и светотајинским уврштавањем у богочовечанском организму Цркве Христове и благобитном постојању снагом и славом божанства.

Колико је погрешна поставка којом се личност изједначава са бићем и идентитетом успостављеним на основи међусобних односа, најбоље можемо сагледати по питању смртности душе коју ово стерилно школско богословље схвата управо као губитак идентитета и личности људске душе изван заједнице са Богом, објашњавајући неоспориви наставак постојања душе у паклу, замислите, као постојање по нужности својства њене несложене природе! Шта додати?! Тотална конфузија. Они који у почетку тврде и убеђују људе да душа није бесмртна по природи, већ, по благодати, на крају сами долазе до антиномичног закључка да је природа душе неуништива и вечно постојећа и да као таква, продужава постојање наводно лишена личног идентитета и субјективитета, т.ј. ипостаси, што је опет, потпуно супротно учењу Св.Василија Великог да ниједна природа не може постојати безлично и анипостасно, а камо ли свесна и мисаона бића чије се постојање не може замислити без особите идентификације њихових природних одлика ентитетом актуалне личности.

У своме крајње сумњивом опусу, веома поштовани митрополит се, тако рећи и не дотиче питања оваплоћења Сина Божјег, вероватно да би избегао битијну заснованост Христовог јеванђеља и улогу и незамењиво значење људског створења у домостроју нашег спасења. Јер, да је биће само феномен мећусобног односа, Син се Божји не би ваплотио у човека од Деве Богородице произишле из Давидовог царског и Ароновог првосвештеничког кољена, да би почевши од Себе, Собом и у Себи, установио и начинио хришћански људски род у светости царског свештенства! Тиме је сваком од нас појединачно поверио дужност и одговорност о души као васељени свеукупног човечанства, да уздржањем и уклањањем од греха, смелим, одлучним и непоколебљивим у побожном светошћу живљењем, стичемо благодат и субјективитет господара и владара своје људскости, да би постали цареви душевних сила свог човечанства Христом и Речју Божјом уложеног без остатка у нама, а затим, да би од себе таквих, од греховних страсти ослобођених људи, начинили плод достојан покајања који би могли као свештенослужитељи принети Богу на усвајаање и освећење у Христу, Богу и Спаситељу човечанства.

Православно предање појма људског постојања је најсажетије изражено у литургијском “сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”, чиме јасно ставља до знања сваком православном хришћанину да у себи поседује сопствено аутентично, субзистентно битијно, неугасиво и неуништиво постојање, које може, уколико жели да себе и своје ближње обогати присуством и атрибутима божанског бића, по угледу Пресвете Мајке Богородице, своме Христу Богу предати.

Таквима, Бог дарује Себе и Своје божанство показујући их у свему равнима и сличнима Себи, чинећи их хришћанима и боговима по благодати. Такво достојанство и част да лично показујемо и сведочимо Христа Богочовека, јесте наш чин и улога у домостроју спасења пуноће људског бића, коју, сви подједнако, крштењем у себи носимо. Дакле, личност није свака мисао, свест и воља која нас обузме и овлада у току овог варљивог века, већ онаква која је потпуно сагласна и послушна Богу, којом све наше, једни друге и сав свој живот, Њему у Господу Исусу Христу предајемо да би и сами били спашени Његовим милосрђем и благодаћу Његовог Јеванћеља, нама предатом могућношћу свештенодејства и ућешћа у Светим Тајнама Његовог Тела, Које управо и јесте, наша Света Православна Црква.

Дакле, ако се Хајдегер, тек након две хиљаде година сетио да постави питање филозофији и узме у разматрању смисао суштине и бића, онда, не смемо заборавити да је православље одувек знало да је то благобиће, које није једнозначно и истосврховито, већ, разноврсно према предодрећењу створења, тако да, ни благобиће не би било могуће другачије и мимо створеног бића, а понајмање богочовечанском личношћу Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа.

Покушавајући да православље маркетиншки допадљиво представи као филозофски актуелним и културно авангардним системом мишљења, овај увелико афирмисани богослов у својој заблуди надмашује и саме егзистенцијалисте, доводећи самог себе до невиђених висина херменевтичке обмане уобличених у постулатима о надбитијном бићу Божјем као феноменолошким изводом, метафоричким комплексом и алегоријским синонимом ипостасног постојања.

Велико је снисхођење и неоправдиво милосрђе, овакво богословско становиште оквалификовати само као наметнута другост или различитост уместо благодати, јер у тријадолошком смислу, оно постулира личност уместо саме Благости и Њене надсуштаствене суштине.

Потреба за таквом слободом у љубави, заправо је тражење доказа вери и захтевање чуда нади, што нам, уместо прилога хришћанству и личности, доприноси обезличењу и накажењу, гордошћу, лицемерјем и немилосрдношћу древних (и данашњих) јелина и јудеја.

Posted in на српском језику | Tagged , , , , , | Напишете коментар