На земљи се стално води борба између добра и зла. Она је непрекидна физичка и умна борба против мислених сила палих духова. Веру сачувај, Господ ће помоћи!
Зашто се противимо вољи Божијој? Зато што смо у рату духовном…
Живот овде на земљи је непрекидна физичка и умна борба. Рат је прво мислени, па кад више не можемо мислима, онда се обрачунавамо медју собом. Ми смо у таквом стању на земљи и мислимо да се ми боримо за веру. Ми као јединке ништа не можемо да учинимо за веру, него само ако се ујединимо у једно, онда је то снага и моћ.
Ми смо дужни да се боримо, јер смо деца падших родитеља и наши непријатељи, мислене силе, нас стално одводе са правог пута. Непријатељ већ малу децу учи да се противе родитељима. Зна непријатељ добро да ће, ако се још као деца противе родитељима, лако управљати с њима целог живота и биће његови.
Недавно су ми дошли мајка и отац са својом девојчицом од десет, највише дванаест година. Кажу они детету да ми исприча шта јој се дешава.
Она каже: „Ја волим свога тату и своју маму, јер они мене много воле. Ја њих много волим али не знам што ми у главу стално долази мисао да се противим мами и тати и да их не слушам иако то нећу да радим. Ја хоћу да слушам и маму и тату али немам мира.“
Видите шта раде духови под небом! Зато се ми стално боримо да ојачамо нашу веру, а силе под небом стално узнемиравају наше мисли. Једног је подвижника дванаест година морила мисао да нема Бога. Подвижник који се у самоћи подвизавао па га је ипак мучила таква мисао и читавих дванаест година борио се са духовима. Но Господ је знао колико он може да издржи па је допустио да га такве мисли нападају дању и ноћу!
Због свега тога је рат и борба између добра и зла. Ми желимо да будемо добри, а духови под небом не желе да ми имамо ни једну добру особину него само негативне особине. Ето, због тога ми ратујемо. Ми сами не можемо да ратујемо, Господ је наш Ратник, наш Заштитник, јер ми сами можемо само искрено потражити помоћ од Господа па ће нам Господ помоћи.
Наш мислени рат није у телу и крви него са духовима под небом. Апостол Павле каже: „Добар рат изратовах, веру сачувах.“
Због тога ми морамо непрестано припадати Господу и Пресветој Мајци. Морамо да молимо Господа да нас удостоји да и ми Њега љубимо тако као што је Пресвета Мајка љубила анђеле и Свете. Јер Господ је моћан и силан да нам у томе помогне, да нас таквима учини. Он и жели да нас има такве и да останемо во вијеки вијекова и кроза сва времена у вечности у Његовој љубави и загрљају.
Има људи који су од рођења кротки, благи и добри. То је и сва њихова награда од Бога. Много је више у свету жустрих и тврдовратих људи који морају проћи кроз многе невоље, али који са сваком победом коју задобију над злом у себи, примају радост као дивну Божију награду.
Извор: Духовне поуке српском народу – отац Тадеј
http://istokpravoslavni.org/rs/?p=5847#more-5847
30.03.2014