Остајати заувек притиснут мраком незнања – понижавајуће је и души неподношљиво. Наш дух тражи непосредан разговор са ЊИМ, са Оним „који ме је извео из ништавила“; са Оним који је нарушио мој мир непостојања и бацио ме у ову бесмислену, и чак одвратну трагикомедију. Ми хоћемо да знамо: ко је извор ове неправде? Ми сами, или Он, Творац? Нама изгледа да смо у овај свет дошли мимо сопствене воље, а можда и против ње. Да ли се ико од нас сећа момента када је био упитан: Да ли желиш да се родиш у овај живот? И да ли нам је унапред казано какав је он? Да ли смо имали могућност да одбијемо овај дар? Јесмо ли у праву када Богу приписујемо „безумље“ (уп. Јов. 1,22)?
Ево, чујем други глас: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота (Јн. 8,12). Ко је жедан нека дође мени и пије. Који у мене верује … из утробе његове потећи ће реке воде живе (Јн. 7,37-38). Зар да не прихватим са вером овај Христов позив, зар да се не борим да достигнем Царство непролазне љубави Оца; зар да не идем путем који нам је Он, Христос, указао? Ако нам није дано да ишта створимо из „ничега“, онда се у нама не може родити ни идеја вечности. Њено присуство у нама би било онтолошки немогуће. Пажљиво следећи за током стварности која нас окружава, ми примећујемо да свака реална потреба има могућност задовољења у космичком бићу, само је потребно наћи прави приступ и средство. У историји научног прогреса, многе идеје које су изгледале исувише смеле – данас се на наше очи остварују. Зашто би требало да сумњам да ли је моја тежња ка блаженој бесмртности и вечитом сједињењу са Богом остварива?
Како се радикално мења све од тренутка када се срце отвори да прими позив Христа. Свака секунда постаје драгоцена, испуњена дубоким смислом. И патње, и радости, чудесно се сливају са новим подвигом.