,У ствари, - говорио је старац, - тело треба лечити мотком, а душу - крстом.'' Неки су сматрали да је отац Стефан у прелести, обраћали су своју строгу пажњу на његове брзе речи, и рекло би се нервозне покрете руку. Замерали су му због навике да звиждуће, као и због дружељубивости. Заиста, све то споља не одговара класичном лику схимника. Али он је у нашим срцима оставио задивљујуће светле утиске. Какав је био отац Стефан пред Богом, познато је само Господу."
Испред нас је српски пустињак атхимандрит Стефан. На Светој Гори провео је пола века, а на Каруљи сам у својој келији четрдесет година. О старцу сам чуо разне приче. Једни су говорили да је пао у прелест, други да је јуродив. Какав је отац Стефан био пред Богом, познато је само Господу.
Стварно, упознао сам необичног старца: трчао је каруљском стазом да се упознамо.Нешто је певао, звиждао. Из даљине је изгледао витално и млад. Онда је нестао наш први утисак, испред себе сам видео старца дуге косе и браде.
Позвао нас је у своју келију. Његова келија је била видљива из пристаништа, али је било немогуће доћи до ње. Наш домаћин је разгртао густе жбунове. За њим је остајао једва видљив камени пут. Литица! Пењемо се уз конопац и долазимо до његове келије. Келија је уствари пећина у којој се налазе два језера. Овде се налази храм, мала гостопримница и помоћна просторија. Пустињак говори брзо мешајући руски и српски језик, али га ја разумем све.
,,Земљу за башту доносио сам одакле год сам стигао и могао, а камен одоздо из пристаништа. Носио сам ноћу. Прохладна ноћ, месец сија, све је било добро, никада нисам боловао, био сам јак."
Старац стоји поред крста, на коме пише: ,, 1922. година. Схиархимандрит Стефан." Гроб је припремљен.
Наш домаћин нас оставља за тренутак, одлази до келије и враћа се са једним необичним детаљем. То је плетена капа са симболом четничког покрета - кокарда, отац Стефан је припадао једној таквој јединици за време другог светског рата. ,, Ухапсили су нас и одвели на стрељање - прича старац - када су меци зазвиждали на све стране настао је метеж , ја сам искористио прилику да побегнем. Бежао сам, звиждук метака се чуо на све стране, пролазили су око моје главе, руку али ја сам прошао без иједне огреботине."
Уз причу оца Стефана долазимо у собу са погледом на море, соба је сва у иконама, а такође ту се налази и доста фотографија. Отац Стефан нам објашњава да су то поклони којима поклоници благодаре необиичном монаху када оду са овог места у знак захвалности на духовној помоћи.
Гледам једну фотографију, на којој је отац Стефан, пише а поред су голубови. ,, Птице воле када пишем" - каже старац.
Поред нас је много књига, каруљски старац је познат по својим богословским радовима. Пише их на грчком, енглеском и немачком језику.
,,Сада завршавам књигу о крају света - прича отац Стефан - људи се плаше од два зла, болести и рата. Али и њих треба да користимо за своју добробит. Недавно, после олујног невремена када сам вукао порушена стабла осетио сам изненада срчане проблеме, а имао сам и температуру. Благодарио сам Господу речима - Хвала ти Господе! И све је прошло. Благодаримо Господу за све, и за болест и за смрт. А рат? Одувек је Америка завидела на величини Русији, почетком века амерички масони су дали новац Јапану за рат са Русијом. Руски православни цар током рата се молио, многи су видели анђеле како душе страдајући хришћана односе у рај. А за време другог светског рата када су борбу водили неверници тога није било.
Исповест, причест и ничег не бој се. Исповест то је кључ за Царство Небеско. Запамти или не, ја сам ти рекао све. А рата да ли ће бити или не, знаш шта треба да радиш. А узгред, Америка ће ускоро пропасти. Велико страдање и пропадање ће се десити. Американци ће тражити спас бежећи у Русију и Србију. Тако ће бити."
Наш домаћин oдлази да припреми ручак, одлази уз речи: ,,Волим све да поделим, ја сам богат човек."
За разлику од већине монаха, старац дозвољава да га фотографишемо. Само под једним условом - да се на фотографијама види засађено цвеће.
С каквим послушањем је испуњавао наше захтеве, одговарајући на питања! Сећам се његовог оштрог изгледа. Разговарао је са нама као да сваког од нас зна, као са децом.
Одједном је запевао: ,,Ти, пријатељу мој, не чини зла..." Запевао је изузетно високим гласом. А онда је рекао: ,, Пре сам имао добар глас, мушки глас, а онда сам га изгубио. Сада певам дечијим гласом."
Дошло је време за наш одлазак, на растанку старац нам је дао по икону Пресвете Богородице Тројеручице.
Јури Воробиевски , одломак из књиге