Ово је Ирена Сендлер. Умрла је недавно у 98. години. У II. светском рату затражила је да је пошаљу у Варшавски гето као мајстора инсталатера. Имала је за то посебан разлог. Знала је нацистичке планове истребљења Јевреја, а она је била Немица. Сакривала је децу у кутију са алатом, која је била смештена на задњој страни кола, као и у једну врећу (за већу децу).
На задњем делу кола био је и њен пас који је био истрениран да лаје када би је њемачки војници контролисали при уласку и изласку из гета. Војнике је ометао пас који је лајањем покривао евентуалне дечје звукове. Спасила је 2500 деце тако их скривајући.
Када су је затворили, нацисти су јој сломили руке, ноге и страшно су је мучили. Ирена је сачувала попис дечјих имена, које је спасила из гета, у једном стакленом ћупу и закопала иза једног дрвета у дну врта њене куће.
После рата је покушала пронаћи све родитеље спашене деце, да тако уједини породице, али већина их је била угушена у плинским коморама. Њихова деца су смештена у многе породице или су били усвојени. Прошле је године она била предложена за Нобелову награду, али ју је добио Ал Горе за његов филм о загрејавању планете.
Због сећања на ову јунакињу, 63 године касније, врло скромно учествујем у годишњици њеног рођендана слањем ове поруке. Надам се да ћете и ви исто то направити. А што се тиче Нобелове награде,ни не треба јој..овакви људи су награда нашој планети.И због оваквих људи се подсећамо,да смо ипак људи..