Када се помене реч срећа, човек некако по аутоматизму подразумева њено значење. Међутим, не слажу се сви у одређењу њеног појма и садржаја, извора, узрока, последица. Оно што је, међутим, заједничко свима јесте да под срећом подразумевају позитивно стање човека. Зато, ваљда, сви и желе да буду срећни и да им срећа буде крајњи циљ, шта год она значила.
18.05.2023. Аутор:: Пријатељ Божији 0
Постоје конфликтна схватања среће, неки мисле да је она скуп земаљских добара односно као неки социјални пакет који чини човеков живот лагодним и без бриге. Тако да за те људе или имаш среће или си остављен у очајању и бедном положају без среће. Овакво схватање среће је примитивно.
Срећа није материјалне природе – она је стање душе. Наравно, људи схватају срећу на различите начине. Неки је налазе у породици, неки одлазе у манастир да би се посветили потпуно Богу. За монаха то је срећа. Неки људи немају породице па налазе срећу чинећи добра дела другим људима. Неки немају апсолутно ништа, а ипак су радосни, односно срећни. Такви људи су задовољни што у том моменту нису болесни и што је напољу време топло. А са друге стране неко може имати све овоземаљско, и здравље, и богатство, и добру породицу... Такав човек има све услове да буде срећан, а он је тужан и незадовољан поред свега тога.
Тако да срећа не зависи од материјалних добара или услова живота – она је унутар човека, у души, јер је записано у Светом Писму да је Царство Небеско у вама. Тако да је то стање душе, односно способност да будемо захвални Богу на свему.
Сваки дан нам може донети срећу, само треба бити способан то схватити. Један свештеник је саветовао својој духовној деци да на крају дана запишу педесет ствари за које треба да захвале Богу јер ако нема нечега радосног у једном дану онда не можемо ни да водимо нормалан живот. Александар Солзеницин је писао о животу човека у строгом концентрационом логору. Али не о страхотама тог логора већ о човеку који успевао у сваком дану у логору да нађе нешто позитивно и добро.
Он добија додатно парче хлеба као храну, успева да нађе себи посао и да заради мало новца, успева да избегне самицу. Тако да у свему томе налази радост, односно срећу унутар себе у тако тешким и тамним условима. Пошто је тај човек раније живео на селу, навикао је да пуно ради тако да му је време пролазило брже док је радио у логору, а ни зима није утицала превише лоше на њега јер га је посао грејао. Он је успевао да види доброту у свим људима око себе тако да су му дани пролазили у радости.
Једном је један свештеник отишао да посети сада упокојеног Старца Николаја Гуриjанова и испричао му о проблемима и тугама које је имао. Отац Николај га је саслушао и рекао му да се радује. А свештеник је помислио чему да се радује. Али Старац је наставио и рекао да треба да се радује што је рођен, што је крштен, што је у Православној Вери, и што је још увек жив!
Речи светог апостола су формула за непрестану срећу, јер Он каже да се треба непрестано молити и у свему захваљивати Богу. На тај начин смо стално са Богом и имамо радост живота, па можемо да му захваљујемо на свему. Свети Јован Златоусти каже да ако нам се нешто добро догоди треба да хвалимо Бога да би то добро увек остало са нама, а ако нам се нешто лоше догоди треба да поново да хвалимо Бога и то лоше ће нестати. Због тога Слава Богу на свему!
Неки људи (а има их много) целог свог живота јуре за птицом среће, за неким недостижним идеалом, тражећи срећу у првом, другом, или трећем браку. Онда се разочарају и опет се заљубе, а живот им тако пролази и никада не нађу срећу. Такви људи су дубоко несрећни. Један Енглески писац је лепо написао о овоме. Верност једној жени је мала цена коју треба платити, само будала би се жалила што не може да уђе у Рај на пет различитих врата, већ само на једна.
Не само да треба да имамо радост у себи већ треба да будемо пажљиви да је не изгубимо. Постоји стара оријентална прича која може ово да дочара. Један младић је питао свог оца шта је радост. Па га је отац послао код познатог мудрог човека да му он то објасни. Младић је очекивао да ће мудрац бити аскета, а он је био богаташ који је живео у палати. Када га је младић упитао шта је радост, односно срећа, мудрац му је дао кашику пуну маслиновог уља и рекао му да је носи са собом док обилази палату и врт око ње, али да пази да не проспе уље. Младић је отишао у обилазак палате и врта али док је гледао сав тај луксуз и лепоту уље из кашике му се просуло. Када се вратио код мудраца он му је напунио кашику уљем још једном и рекао му да буде пажљивији. Младић је опет отишао у обилазак и овог пута се уље није просуло, али је рекао мудрацу да није успео ништа од богатства да види јер је пазио да не проспе уље. Мудрац му је рекао да је у томе срећа, у чувању онога што имамо и да не изгубимо тај дар који имамо гледајући на богатства и лепоту који нису наши.
Говорећи о срећи уопште и о породичној срећи, не могуће је а не додирнути се љубави, јер су љубав и радост две сестре и уско су повезане. Један мудар човек је рекао да не треба само сам бити срећан већ треба чинити срећнима и своје ближње. Ово се може преформулисати и другим речима, онај ко чини друге срећним је и сам срећан. Након свега, способност да волимо и да чинимо друге срећним је манифестација Божијег лика у нама. На овај начин ми постајемо слични Богу. Господ је створио човека и овај свет из своје љубави. Бог не може ништа друго да уради осим да брине о људима и да излије своју љубав на људе, јер је Бог Љубав.
И наравно, само је онај човек заиста срећан који зна да воли и да чини друге срећним. Такође постоји изрека да је човек градитељ своје среће. Ово није супротно Православном Хришћанству, јер срећа односно радост зависи од тога како човек живи и како се односни према другим људима и према Богу.
Свештеник Павел Гумеров
