16.06.2014 год.
Архимандрит Јован (Јеленков) - Духовни рат
Рат са силама поднебесја је озбиљан рат, који се добија, превасходно, јаком вером, вером да је Христос тај који побеђује. Са вером у силу Крста Господњег, наш некада мудри народ је говорио: бежи као ђаво од Крста!
Имајући нека искуства на задату, ни мало пријатну тему, о којој се избегава говорити, осмелио сам се, мислим Божијим промислом, нешто рећи о њој – о духовном рату – али из аспекта који се односи на егзорцизам, тј. на изгон зле силе из поседнутих особа. Уопште, постоје ли зле силе, одакле је њихово порекло, одговор је дат у Светом писму.
У Светом писму, Старог завета, у самом почетку је наведено да је Господ створио прво невидљиви, а потом и видљиви свет. У невидљивом свету било десет врста ангелских сила: на првом месту, на челу, био је Сатанаил; оно „ил“ значи са Богом. Он је био први до Бога, најобдаренији, најспособнији, али он тада пожели нешто што је потпуно безумно (да се разумемо, не што је Бог тако хтео, него што је он тако хтео): по слободној вољи, да постане једнак са Богом. И нормално да га је Бог као Творац казнио, и од првог постао је пали анђео, изгубио је оно „ил“, остао је сатана. Уместо Сатанаил, он постаје сатана –клеветник, отац лажи.
Пали дух бачен је у простор у коме се и данас налази, простор поднебесја, простор између земље до неба, на коме обитавају пали духови, или генерално назван ђаво, за кога каже Господ Исус Христос да је он човекоубица од почетка. Значи од највољенијег, најближег Богу, постао је најомраженији, од најлепшег постао је најружнији, постао је сама злоба, такав да је почео да води рат са човеком, као од Бога створеним бићем, да њему, као Божијем створењу, пожели пропаст коју је он сам себи створио, по својој вољи, учинивши грех гордости, желећи да постане једнак Богу.
Ту се крије сва тајна и смисао овог нашег живота, у том почетку, у том стварању. Видите, Бог је створио Адама и Еву, створио је прве људе, и рекао им је само једно, замислите, једину заповест: „Не узимајте плодове са дрвета добра и зла, дрвета познања“; значи, једино што је требало да послушају Бога била је та заповест, али овај исконски човекоубица, претворивши се у змију, долази прво Еви, као слабијем бићу, и обрађује је: „Да, рекао је то Бог, да ви ако узмете плод, бићете као богови“. Шта је то што је прву жену, Еву, навело да прекрши Божију заповест? Скретање помисли са заповести Божије да не узима, плодове са дрвета познања на – радозналост, жељу да их проба. „Дај да пробам ја то, па бићу као Бог“ – и Ева крши једину заповест. А онда, знате, мушкарац који нерасудно слуша савете своје жене, он послуша жену, кад му је она рекла: „Пробај и ти“, и он „нормално“, прихватио је њен предлог, тако да су обоје били због непослушности изгнани из раја. И ону лепоту коју су уживали у рају су изгубили због преваре коју им учини змија, коју учини демон. Е, то је тема овог нашег разговора вечерас – изгон зле силе, као основног и највећег непријатеља човека.
Верујте, многи се плаше да о томе говоре. Многи говоре: „Ма дај, немој о томе да причаш, плашиш људе“. Па не знам… Треба ли да их плашим кад дође Страшни суд, кад буде Христос рекао идите од мене, у муке, у огањ вечни, палом анђелу? Ово је управо разлог – да бисмо се сви ми, први ја, верујте, уразумили и схватили да је наша, овде на земљи, борба са силама поднебесја. Није наша борба са телом и крвљу, него са силама зла у поднебесју. Оне су те које човека наводе на грех, на зло, и које имају циљ да улове душу човекову у ђавоље мреже, и да га погубе и да заједно са ђаволом борави у ужасној вечности.
Овај земаљски живот је пролазан, али Господ Исус Христос нам је оставио много тога да можемо у тој борби са злим силама изађемо као победници.
Зла сила, како каже апостол Павле, као лав риче тражећи кога да погуби. Замислите ви каква је мржња према човеку од злог духа, и како жели сваку душу да улови у те своје мреже и да је погуби. Кажу поједини Свети оци да је приликом отпадије са неба трећина анђела пошла са сатаном; значи, то су они који данас воде рат са нама. Ми, ако желимо спасење својој души, обавезно је да идемо уским путем, и да водимо тај рат до издисаја, надајући се у Христа Бога да ће нас он спасти, да ће нас он једини избавити од вражјих замки, и од његовог погубног дејства. Као што рече једна игуманија на питање своје монахиње: „Докле ће трајати ова борба?“ „Док ти се не отпева вечна памјат“ био је одговор, а Свети Јован Крститељ каже да се Царство небеско са напором узима и да га подвижници задобијају.
Значи, док год си овде на земљи у животу, ако желиш, ако хоћеш спасење, уђи слободно у ту борбу, као што апостол Јаков каже – супротставите се ђаволу, и он ће побећи од вас. Али нема супротстављања у оном препознатљивом нашем српском случају: „Јаој, не могу да постим, болестан сам, не могу да се молим, спава ми се, не могу ја то да претрпим“. Знате, све су то ситуације са којима се морамо суочити, али не у смислу да негујемо сопствену раслабљеност и лакомисленост, него да се супротставимо, јер имамо кога за предводника: распетог Христа. Без њега је та победа апсолутно немогућа. Без Христа нема спасења, а ђаво, чим његово име чује, он бежи. Као што Исус Христос, Син Божији каже: „Именом Мојим изгонићете зле духове“. Сви знамо за ту предивну спасоносну молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног! Ко њу држи непрестано у своме уму, на својим уснама, у свом срцу, он ће се уверити да је решење свих борби у којима ђаво бива протеран, бива побеђен. А зар немамо и примере у Староме завету? Кад је ђаво побегао? Побегао је онда када је кушао праведног Јова, који је све истрпео, истрпео много тога, и на крају, кад ђаво није имао више начина да га обмане, отишао је посрамљен од њега. Јер се поуздао у Бога! Бог дао – Бог узео. Сетите се ових дивних речи праведнога Јова.
Ово су данас генерације, „фенси“ генерације, које теже на један фин начин да себи угоде, да задобију све, а уствари – да изгубе све. Да угоде телу, а тиме да упропасте душу. Рат са силама поднебесја је озбиљан рат који се добија, превасходно, јаком вером, вером да је Христос тај који побеђује. Са вером у силу Крста Господњег, наш некада мудри народ је говорио: бежи као ђаво од Крста! Зашто бежи? Јер у Крсту је сила распетог Христа. Крсти се правилно, урезуј крсни знак у себе правилно, са побожношћу, са вером – нема те зле силе која ће тебе моћи да савлада, бежаће од тебе. Ето једног од ефикасних начина како се борити.
Даље, зла сила има врло перфидне методе борбе са човеком, двехиљадегодишње искуство. Она тачно види душу у каквом је стању, чему је наклоњена, и ка томе тежи да је превари. Ако је неко склон стомакоугађању, шаље му укусна јела. Ако неко воли жене, шаље му да види згодне лепе жене, и да се изопачених мисли наслађује њима; ако је неко склон гневу, увек га упућује, предлаже, да прихвати помисли против својих ближњих. У гневу почиње осуђивање ближњих, мржња, а тиме се постаје роб злој сили, роб греха. А опет, има он и друге методе, код, на пример, оних који су се супротставили злој сили као јачи борци: она их не напада него пушта да се мало опусте, да мало охлади та ревност у вери, а онда са много већом насртљивошћу напада на ту душу.
Сетите се оног детаља у Јеванђељу кад каже Господ: „Кад се дом помете, очисти, опет долази зли дух са седам нових, још јачих, духова који нападају душу. Немојте се заносити, на земљи нема мира, ово је ратиште“. Тешко ратиште и бојиште, у ком, ако хоћемо спасење своје душе, морамо да се обучемо у свеоружје Божије, користећи сва средства које нам је Господ дао, а то су пост, то је молитва, то је покајање, то је свето причешће, исповест, ту су и све Свете тајне, које нам омогућавају у тој борби сигурну победу. Имамо у тим нашим свакодневним ратовима које водимо против зле силе мноштво још оруђа.
Рећи ћу вам још нешто што сам из свог скромног искуства приметио као запостављено: ређе се користи Света вода, а одлази се код којекаквих врачара, које тамо бајају са водом, и које још више уносе злу силу у њене кориснике, уместо да се иде код свештеника, који освештава воду, па да се њоме покропи сав дом, да се пије та вода од стране укућана, јер је у њој сила која ће да одгони непријатеља.
Муслимани, верујте, имао сам скоро један случај у Црној Реци, долазе, и траже, на пример, од нас Свету воду; нормално, ми не можемо њима да дамо освећену воду, то се даје крштеним особама, али, има у Црној Реци, многи то знају, Света вода у пећини Светог архангела Михаила. Скоро сам био сведок, ово причам као живо сведочанство, кад је једна муслиманка дошла и рекла ми да је њена ћерка са свима укућанима прекинула контакт, повлачи се у самоћу. Питам је: „Откад је то?“ „Са свадбе блиских рођака кад је попила кафу.“ Кажем ја: „По мом мишљењу, то је враџбина у тој кафи, чим вас она не може да поднесе, мајку, оца, мужа, децу. Знате шта, хајде да се ми нешто договоримо: доведите ви њу, па ћу ја читати педесети псалам, пошто се таквим особама чита Псалтир“. Док сам читао, она каже: „Осећам како из стомака нешто иде до грла, и ту стане, не може напоље“. „Добро“, кажем, „дођите следећи пут“. А њеној мајци предам арханђелску воду, рекавши да је стави у кафу, поручивши јој да где је настало по њеној причи њена мука, одатле ће изаћи. Није месец дана прошло, стиже та жена, муслиманка, и каже: „Моја Ханадија се ослободила од оне зле силе“, и питам је како, а она каже: „Ти си ми рекао да ставим ујутру у кафу, ја јој дадох, она попи, и одједном скочи, отрча и поврати све живо, врати се, пита: ʼШта ми урадисте?ʼ Ено моје Ханадије, сада воли и мене, и мужа, и децу, потпуно нормална“. Ето шта је Света вода, а замислите, ми православни, идемо код неке тамо видовите Зорке, Борке, Морке, не знам ни ја кога све не, и нормално, зла сила се преко тих врачара још више умножава у домовима. Имате свештена лица која имају благодат Божију да освећују ту воду и нека носе воду кући, нека пију, видећете, уверићете се у дејство те благодатне Божије силе која је у Светој води.
Има ли шта јаче од Светог причешћа? Свети Јован Вархаус, који је толико имао велику моћ над злим силама да су му се оне покоравале, питао их је: „Чега се ви, демони, највише плашите?“ Каже: „Оног што ви хришћани носите око врата“ – значи Крста, „Оног што ви освећујете, воду у цркви“ – он говори да је то je вода са крштења, и каже: „Треће, оно што ви једете у цркви“. А шта ми то једемо? Свето причешће, Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа. Многи данас који заговарају често причешће, нисам ја против тога, да се разумемо, причешће да, али са припремом, са постом, са молитвом. Јер, шта ми свештеници кажемо кад износимо Свете дарове – са страхом Божијим, са вером и љубављу приступите. Ја ћу сваког да причестим ко ми тако приђе, али он је тај који одлучује да ли има страха Божијег, да ли има љубави према Богу и ближњима, да ли има вере. Према томе, то је лична ствар да ли је неко спреман или није; неки пут се то и нама открије да не треба сваког да причестимо. Једном приликом, причешћујући у манастиру Ћелије раднике који су радили на прузи Београд–Бар, један муслиман је пришао да се причести, али свештеник (Свети Ава Јустин) га само погледа, и рече: „Ви прођите, нисте православни“. То је било откровење од Бога. Добро треба обратити пажњу на припрему за примање Светог причешћа, јер каже демон који се обратио споменутом светом Јовану: „Кад бисте ви хришћани чували оно што примите кроз Свето причешће, ништа вам не бисмо могли“. Како ми то да приступимо Светом причешћу? Превасходно са покајним осећањем, јер свакодневно грешимо, уз молитву, пост према својим моћима, праштањем, са вером да Господ буде у нама и високом свешћу да ово причешће не буде на суд или осуду, већ на исцељење душе и тела. Не желим, верујте ми, да икога застрашујем са овим, желим само да кажем: припремајте се за примање Светог причешћа, не прилазећи му формално, било да се та форма односи на одређени број дана поста, или уопште без њега.
Поменух опет нешто што је и те како везано за наш живот у духовној борби, а то је страх Божији. Страх Божији, имам утисак, као да је у ишчезнућу код српског народа. То није страх патолошке природе, да се ти сад страшиш Бога. Апостол Јован каже: „Сваки страх је од ђавола, а страх се изгони љубављу Божијом“. Страх Божији имајте у себи, страх који значи да смо ми будни у вршењу Божијих заповести, опрезни према падању у грех, јер грех је тај који човека наводи на зло, на усељавање зле силе у њега. Шта је грех? Грех је послушност ђаволу. Ко год греши у његовим је рукама, он га води, био он колико год хоћеш хришћанин или не. Зато молимо Бога да нам дометне вере и да нам дâ страха Божијег, да би Он био та кочница према греху. Да не бисмо дозволили да постанемо робови греха, који је најпогубнија сила за човека.
У сваком случају, имамо мноштво искуствених поука Светих отаца који су прошли ту духовну борбу, како да победимо злу силу. Једна од њих је, свакако, како то рече Свети Макарије из свог духовног опита, када му је зао дух рекао: „Ја нити једем, нити спавам, нити пијем, али нешто што не могу да поднесем, а то је твоје смирење“. Значи, смирење. А шта је смирење? То је прихватање стања у ком се налазимо као од Бога допуштеног, којег смо дужни да трпељиво поднесемо, а тиме ће нас Господ избавити из тог стања, из тих невоља, снашле нас оне праведно или не. Дужност нам је да се трудимотрпети и смиравати се.
Обратите пажњу на поуку коју нам је Господ Исус Христос оставио у Светом јеванђељу, а нарочито у Откровењу светог Јована Богослова: трпљењем својим спасавајте душе своје. Нажалост, ова врлина је данас све мање присутна, што је довело до видљивог нарастања зла у свету. Понављам, наш рат је са силама поднебесја, а не са људима од крви и тела. Ту се многи варају, јер кад људи уђу у тај рат, у одсуству уздржања, оптужују и осуђују своје ближње, завиде, гневе се, мрзе, постајући тако лак плен злој сили која се игра са њима. Тада настаје хаос у души, немир. Управо појава злих духова, у овој невидљивој духовној борби, најбоље се препознаје по немиру у души, који, кад настане, знајте да је у близини или у нама зао дух. Повлачимо се одмах тад у молитву, одмах у молитву! Тиме ћемо предупредити његово даље зло дејство и поробљавање душе.
Као доказ постојања зле силе, решио сам да вам покажем нека искуства Православне цркве са људима демонизованим, што није циљ да било кога застрашим тим дванаестоминутним филмом. То су филмови из Русије, такође, који се приказују редовно на руској телевизији. То је реалност која потврђује сликовито постојање злих духова у људима, ако овоме додамо савремена искуства науке где је путем скенера или магнетене резонанце утврђено видљиво постојање злих духова у људима.У прилог доказа наведеном помињем и догађај из 1960. на Азору, када се Руска геолошка експедиција ушавши у дубину земље, на 14. километру, суочила са видљивим присуством злих сила које су чак забележене на магнетофонској траци.
Ово је само једно упозорење да стражимо, да будемо будни у својој духовној борби. Начин најбоље победе је држање Христових речи – стражите. Стражите. У миру делајмо, али стражимо данас јер зао дух као лав риче, тражећи кога да прождере. Понављам: стражите. Поред све тежине духовних борби важно је напоменути да увек морамо бити ведри, бодрог духа, оптимистичног расположења јер је Господ са нама, а тиме и победа – спасење.
Додао бих још неколико савета, нарочито када је пред нама велики пост, најважнији период за хришћане у години, да са њим идемо у сусрет најважнијем празнику Васкрсења Христова којим је Он победио смрт, грех и ђавола и осигурао нам живот вечни. Потребно је да се спремате за истинску, дубинску исповест. Свако треба отворено, слободно, да без скривања, исцрпно изнесе сва своја грешна дела, речи, мисли. Тиме ће бити милошћу Божјом ослобођен од терета греха. То зли дуси не могу да поднесу, јер тако се душа отима из њихових канџи.
Поменуо бих и обавезу читања свакодневног Светога јеванђеља: сваки дан треба читати бар по једну главу. Јер, како каже Свети Лука кримски: „Јеванђеље не само да изгони, него и спречава да зла сила уђе у душу“. Свакако да треба додати томе и Псалтир, чије даноноћно читање потпуно ослобађа душу од зле силе. То каже Свети Иринеј Лионски. Затим, молитве заклињања, које по речима Светог Амвросија Оптинског сваки свештеник треба да чита када му дође поседнута особа: зли дуси не подносе заклињање, јер, једноставно, они се тим молитвама напросто узнемиравају, и напуштају душе, оне које су поседнуте.
(Овај текст представља редиговано излагање које је архимандрит Јован изговорио на духовној трибини која је у организацији Храма Светог Трифуна 5.марта 2013. одржана у општини Вождовац)
Извор: http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/duhovni-ivot/736-2014-06-02-09-54-16
