логоFacebook  Twitter  YouTube  eMail

Кожувчанка

 Ничега се не бој: посљедња ријеч није за смрт, већ за живот

апр 5, 2020 у 21:54 | Актуелности, Култура
Ничега се не бој: посљедња ријеч није за смрт, већ за живот

Ових великопосних дана, поготову у данима кад се сјећамо преподобне Марије Египћанке, присјетимо се још једне Марије, монахињe Маријe (Скобцовe) која је добила име по светој подвижници, а која нам је својим животом и смрћу показала образац хришћанске врлине и саможртвене љубави према ближњему.

Било је то прије седамдесет пет година у концентрационом логору Равенсбрук, готово на самом крају рата. До побједе је остало нешто више од мјесец дана. Ујутро 31. марта, током једне од редовних „селекција“, изабрана је група затвореника која ће бити послата у гасну комору. Једна од затвореница, још увијек врло млада девојка од деветнаест година, почела је да вришти и туче се у ужасу од близине смрти. Из групе оних које је тог дана мимоишла страшна судбина, њој је пришла невисока старија жена, загрлила је и рекла: „Не бој се, посљедња ријеч није за смрт, већ за живот. Ничега се не бој.“ И отишла је умјесто ње у смрт.

Та жена је била руска пјесникиња Јелисавета Јурјевна Кузмина-Каравајева, позната широм свијета као мати Марија. Људи који су је добро познавали рекли су да је трагични крај мати Марије у потпуном складу с њеним аскетским животом: безграничном љубави према човјеку и безграничној вјери. Ове године се обиљежава 75 година од њене мученичке кончине.

*   *   *

Једном, давне 1934. године мати Марија је оставила сљедећи запис: „Постоје два начина да се живи. Потпуно легално и поштено ходати земљом – мјерити, одмјеравати, предвиђати. Али може се  ходати и по води. Тада не можете да мјерите и предвиђите, него је само потребно све вријеме вјеровати. Тренутак невјерја – и почећеш да тонеш.“ Без сумње, мати Марија се тачно придржавала ове друге методе. Али таква вјера се не даје сама по себи. А ако пажљиво погледате живот мати Марије, видјећете да је њено узрастање у вјери био прави свакодневни подвиг.

Јелисавета Јурјевна Кузмина-Каравајева (Пиленко) рођена је 8. децембра 1891. у Риги. Од дјетињства је вољела пјесме Љермонтова, Баљмонта, Блока. Са 15 година, претрпјела је први страшни животни ударац – отац јој је неочекивано умро. „Ова смрт никоме није потребна. Она је неправда. Дакле, нема правде. А ако нема правде, онда нема ни праведног Бога. А ако нема праведног Бога, то значи да уопште нема Бога“, тако је она преживљавала ову трагедију. Њен дјечји свијет се потресао. Одгајана, како је и сама признала, у „ватреној вјери и љубави према Богу“, она је за неко вријеме била изгубила подршку у животу.

Она је хтјела да живи, а не да се задовољава причама о животу

Онда је дошло до пресељења с мајком у Санкт Петербург. Брак. Вечера у чувеној „кули“ Вјачеслава Иванова. Упознавање са Блоком. Одушевљење револуционарним идејама. Али врло брзо Јелисавета је схватила да чипка софистицираних књижевних и филозофских расправа није њен пут. Жељела је да живи, а не да се задовољава причама о животу. „Сви су били за револуцију, изговарале су се најодговорније ријечи. А мене је све више било срамота због нас. Уосталом, нико, нико неће умријети за њу. Вриштаће цијелу ноћ – до доручка – и уопште неће разумјети да је умријети за револуцију – осјетити прави конопац на врату… И жао ми је револуционаре јер они умиру, а ми можемо само високоумно и узвишено говорити о њиховој смрти“, написала је она много година касније у чланку „Сусрети са Блоком“.

Затим је дошла револуција, грађански рат. Године 1923. поставило се питање емиграције. У емиграцији је Јелисавета ишла уобичајеним путем за многе избјеглице. Прво на југ, у Грузију, затим у Цариград, потом у Београд, и на крају у Париз. Тада је имала 31 годину, Јелисавета је била удата и имала је троје дјеце. Најмлађа ћерка Настја рођена је већ у Београду, за вријеме кратког предаха на том далеком путовању у туђину.

Управо са Настјином болешћу и смрћу 7. марта 1926. на Пастеровом институту у Паризу, повезaн је њен унутрашњи преврат, из којег се и родила монахиња Марија. Или боље рећи, мати Марија.

Сломљено срце постаје шире

Једном, крајем 19. вијека, сјајна америчка поетеса Емили Дикинсон написала је у једном свом писму кратку фразу: „Сломљено срце постаје шире.“ Мислим да се ове ријечи у потпуности могу односити на мати Марију.

У разговору са списатељицом Татјаном Манухином она је тако преносила све што јој се догодило: „Не знам да ли сам вам рекла за смрт моје друге ћерке. Умрла је на клиници Пастеровог института. Малена… имала је четири године… и на путу ка гробљу, ишла сам иза ковчега, у том тренутку ми се десило – открило ми се још једно, посебно, широко-широко, свеобухватно мајчинство… Вратила сам се са гробља као друга особа… Пред собом сам видјела нови пут и нови смисао у животу: бити мајка свима, свима којима је потребна материнска помоћ и заштита. Разговарала сам са својим духовником, породицом, а затим сам отишла код митрополита“.

Одлучује да се замонаши, што нису баш очекивали сви који су је познавали. Мора се рећи да монаштво само по себи није био њен циљ. Како је писао митрополит Евлогије, „монаштво у строгом смислу, она не само да није разумјела, већ га је чак и негирала“. А своју активност назвала је „монаштвом у свијету“.

„На Страшном суду неће ме питати да ли сам се успјешно бавила аскетским вјежбама и колико сам метанија учинила“

Постриг је био у марту 1932. године. Име је добила по Марији у част преподобне Марије Египћанке и могла је с пуном одговорношћу рећи да је напокон пронашла онај пут који је тражила, о којем је писала крај кревета своје кћерке на умору: „Ма како и о чему размишљали, ништа више нећемо учинити од три ријечи: “љубите једни друге”, само до краја и без изузетка, и тада је све оправдано и сав живот је освијетљен, иначе је грозота и тешкоћа… Пут до Бога лежи кроз љубав према човјеку, а другога пута нема… Неће ме питати на Страшном суду да ли сам била успјешна у аскетским вјежбама и колико сам учинила метанија, него ће питати: да ли си нахранила гладног, обукла голога, посјетила болесног и затвореног у тамници. И само ће то питати.“

И мати Марија почиње да дјелује. Уз помоћ својих пријатеља и уз финансијску подршку митрополита Евлогија, она изнајмљује малу кућу у улици Сакс, гдје се појављује прво општежиће за Русе с трпезаријом и кућном црквом. Овдје проналазе уточиште сви они који немају камо отићи, који су очајавали да пронађу посао и подршку. Двије године касније, у кући у улици Лурмел, мати Марија уређује женско општежиће. Затим, на улици Фор опрема кућу за самохране мушкарце, на улици Франсуа Жерар кућу за породице. На малом имању у близини Париза уређује санаторијум за обољеле од туберкулозе. Ту се с временом опрема и дом за старе руске емигранте.

Нема увијек довољно новца. Помоћи – велике, реалне – ни од кога се не очекује. Све се некако развија помало, мало по мало. Али на крају, неким невјероватним чудом, сваки посао се завршава.

„Ништа, видите“, каже мати Марија, „треба умјети ходати по води. Апостол Петар је кренуо и није потонуо. Наравно, радије би ишли обалом, али не можете стићи на одредиште. Не, не, морамо умјети ходати по водама“.

Из душевних болница извлачи потпуно здраве Русе који су тамо били јер нису имали  камо отићи

У том ходању по води и лежи главни принцип њеног живота. У вјери и непрекидном раду. Да ли у општежићу у Лурмелу има кувара? Она иде у кухињу. Нема ко да оде на пијацу? Узима колица, цегере и жури на пијацу. С временом, она чак развија одређене везе с продавачима на пијаци. Њој за копјејку, или чак ни за шта, поклањају све што није продато, што више и није за продају. У исто вријеме, она преузима задатак који је потпуно био немогућ у то вријеме – одлази у душевне болнице, тражи и извлачи Русе одатле. Сасвим здраве људе који су присиљени да остану тамо само зато што немају камо отићи.

У своје активности мати Марија такође укључује и своју децу – Гајану и Јурија. У општежићу на Лурмелу она организује вјерске и филозофске семинаре, књижевне вечери, чита стихове омиљених пјесника. Ова њена активност није ограничена искључиво на Париз. Она држи предавања, организује разговоре с писцима и пјесницима, путује у градове Француске с мисионарским извештајима, од којих се многи завршавају личним разговорима, готово исповијестима.

„Журила сам на станицу“, написала је мати Марија о свом путовању у Марсељ. „Сустиже ме један од мојих саговорника. Идемо заједно. «Знате», одједном ми каже, «јутрос сам неопозиво одлучио: данас ћу се убити… Ваш долазак ме је омео, али само привремено. Живјети онако како живимо је апсурдно.» Напала сам га свом снагом убјеђења, на шта сам била способна само у том тренутку. Било је јасно да га је немогуће оставити у том стању.

«Данас ћете отићи са мном у Тулуз», рекох одлучно, «тамо живи једна породица, моји пријатељи, код њих ћеш се преселити, а касније ћемо видјети како ћете се снаћи.» Увече смо отишли. Схватила сам да се он сам не може извући из трагичне ситуације. Потом га је одвела у Тулуз и као болесно дијете га предала породици С. Ова породица је дивна. марљиви људи с малим примањима, али велике љубави. Човек је дошао к њима, као у Царство небеско.“

Многи који су је познавали звали су је Мајком, једноставно то је био најтачнији израз њене унутрашње суштине

Свугдје, гдје год би се појавила, ма с ким би се срела, понашала се као да је заиста била мајка свима. Значајно је да су је многи који су је познавали, некако спонтано звали – том једном кратком ријечју – Мајкa, једноставно то је био најтачнији израз суштине њеног бића.

У јесен 1939. године почео је Други свјетски рат. Шест мјесеци касније, Париз је био окупиран. У то вријеме кућа на Лурмелу постаје својеврсна веза с Француским отпором. Ту се припремају лажне крштенице за Јевреје и организује им се привремено склониште. „Каква би иначе могла бити позиција мати Марије у Паризу за вријеме њемачке окупације, ако не потпуна, задивљујућа… исповједничка, демонстративна помоћ Јеврејима“, пише архиепископ Сан Франциска Јован (Шаховској).

Помогала је свима којима је помоћ била потребна



Мати Марија је ухапшена у фебруару 1943. Оптужена је за хапшење и помагање Јеврејима. На то је одговорила: „Помагала сам свима којима је помоћ била потребна, Јеврејима и онима који нису Јевреји.“ По налогу окупационих власти, мати Марију, њеног сина Јурија, свештеника Дмитрија Клепињина, послали су у затвор.

Посљедње двије године живота провела је у концентрационом логору Равенсбрук. Али и ту је, према сјећањима многих заробљеница, наставила с активностима – подржавала је, тјешила, организовала хришћанске разговоре, реферате о главним догађајима из историје Руске православне цркве. Учила је да се живи чак и у тим ужасним условима. Учила је да је патња само необична радна ситуација која не брише живот, већ чини искуство сваког минута оштријим.

Чак је и поглед на димњак крематоријума који је непрекидно димио користила као средство за умирење и утјеху: „Само је изнад димњака крематоријума дим који се диже црн, а кад се подигне, претвара се у лагани облак, а онда се потпуно  развијава у безгранични простор. Тако и наше душе, отргнуте са грешне земље, лаганим неземаљским летом одлазе у вјечност за тај радостан живот.“

У закључку – једна од најзначајнијих пјесама мати Марије коју је написала годину дана послије свог пострига.

Нека дам своју душу свакоме

Онај ко је гладан, нека једе,

Наг да се одјене, и жедни да се напоји,

Нека глуви чује вијест.

 

Од небеског грома до шапата,

Он сваког учи – до копјејке дај.

Теретом горког светог искуства

Дух ми је препун до ивице, знај.

 

И заборавила сам, има ли у мноштву

Оно што сви именују – „ја“.

Само крила, љубав и сиромаштво

И ритам свебитија.

Може се с пуном одговорношћу рећи – ниједна ријеч из ове пјесме није остала написана само на папиру. Иза сваког реда стоји огроман терет послова и много спасених живота.

*   *   *

Дана 16. јануара 2004. године мати Марија је канонизована као преподобномученица, заједно са својим сином Георгијем Скобцовим, свештеником Дмитријем Клепињином и Иљом Фондаминским. Године 1985. израелски Јад Вашем удостојио је Јелисавету Скобцову (мати Марију) и свештеника Дмитрија Клепињина почасним звањем Праведници међу народима.

 

Као свједоке Истине и побожности проповједника, божанске хвале удостојише се Димитрије, Марија, Јуриј и Илија, који су претрпјели страдања, тамницу и неправедно суђење, и попут мученика нетрулежним вијенцима се увјенчаше.

 

Извор: https://spzh.news/ru  Елена Шокало

Превела и приредила Марија Живковић

https://mitropolija.com/2020/04/05/nicega-se-ne-boj-posljednja-rijec-nije-za-smrt-vec-za-zivot/

 

 



dobrotoljubie

Поуки од Светите Отци

Видео содржини

dobrotoljubie

Најново од духовност

Православен календар

 

15/11/2024 - петок

Светите маченици Акиндин, Пигасиј, Анемподист, Автониј, Елпидифор и другите со нив; Преподобен Маркијан Кирски; Светиот свештеномаченик Викторин, епископ Патавски;

Правила и одредби на Православната Црква за постот
Православен календар за овој месец - МПЦ

Кожувчанка

Молитви кон Пресвета Богородица за секој ден во седмицата

 Радувај се, Ти Која од ангелот ја прими радоста на добрата вест дека Бог Слово ќе прими тело од Тебе! Радувај се оти го носеше Создателот во Твојата утроба! Радувај се Ти Која го роди Бога во тело, Спасителот на светот! Повеќе...

Тропар

Тропар на св.бессребреници  и чудотворци Кузман и Дамјан 1/14 ноември 2024

Тропар на св.бессребреници и чудотворци Кузман и Дамјан 1/14 ноември 2024

Свети бессребреници и  чудотворци, Козмо и Дамјане, посетете ги нашите немоќи,   бесплатно примивте, бесплатно давајте ни.

Тропар на св. Христови апостоли Стахиј, Амплиј, Урван, Наркис, Апелиј, и Аристовул 31 октомври / 13 ноември 2024

Тропар на св. Христови апостоли Стахиј, Амплиј, Урван, Наркис, Апелиј, и Аристовул 31 октомври / 13 ноември 2024

О достославни ученици Христови,вие Бисерот го најдовте,радоста со родот човечки ја споделивте,со неа исполнети маките и прогоните за трици ги...

Тропар на св. Христови апостоли  Клеопа, Терциј, Марко, Јуст и Артем 30 октомври / 12 ноември 2024

Тропар на св. Христови апостоли Клеопа, Терциј, Марко, Јуст и Артем 30 октомври / 12 ноември 2024

Апостоли свети Христови,трагајќи по патот на слободата Христа го пронајдовте,со учењето за бесмртноста темнината на незнаењето ја осветливте,молете се о...

Духовната убавина на Богородица се пројавува и во моментот на Распнувањето на Нејзиниот Син

Тебе, Богородице поборнице – војвотко, ние слугите Твои, откако се избавивме од зло, Ти пееме победни и благодарствени песни. Ти имаш сила непобедна, од секакви опасности ослободи не за да Ти пееме : Радуј се, Невесто Неневесна! Повеќе...

Болестите според светоотечкото учење

Значи, не се надевај на лекарска вештина без благодат и не ја отфрлај своеволно, туку моли Го Бога да ја спознаеш причината за казната, а потоа моли за избавување од немоќта, трпејќи сечење, горење, горчливи лекови и сите лекарски казни Повеќе...

Свети Лука Симтерополски: Архиепископ и хирург

Едноставно е да се претпостави дека професорот – епископ, соединувајќи го во своите раце крстот и скалпелот, ги порази современиците токму со тоа необично соединување на двете разновидни сфери на активност.  Повеќе...

Духовни поуки: „Помоли се за мене“

Со Бога зборувај многу, а со луѓето малку; ако во Божјиот закон се подучуваш - ќе успееш и во едното и во другото. Повеќе...

Живот без стрес

Ако разбереме што се крие зад стресот, ако ја видиме лагата, која што се крие зад него, на крајот ќе увидиме дека не постои причина за да бидеме во стрес.. Повеќе...

Митрополит Струмички Наум - Да пораснеме барем до Стариот Завет

И не само што немаат туку се и очигледна пречка за влез во Царството Небесно, и пречка да се сфати и пренесе неговата идеја и порака. Повеќе...

Епископ Тихон Шевкунов: „НЕСВЕТИ, А СВЕТИ“

Несвети, а свети. Луѓе, кои навидум живееле во нашето секојдневие, се соочувале со проблемите со кои ние се судираме, боледувале од болести од кои ние боледуваме, често осудувани од околината, а сепак, не биле секојдневни. Луѓе, кои не се на иконите, но го предавале животот од иконите во сите нивни дела, зборови, мисли. Луѓе, за кои тишината прозборила дека се свети.  Повеќе...

ГОЛЕМАТА ТАЈНА НА ДИВЕЕВО - Кој ќе доживее, ќе види

Како дополнување на оваа тајна, еве што слушнав од устата на 84-годишната игуманија на манастирот Дивеево, Марија. Бев кај неа во почетокот на 1903 година веднаш по канонизирањето на преподобниот Серафим и заминувањето на царското семејство од Дивеево. Повеќе...

Арх. Калиник Мавролеон: Монологот БОЖЈИ

 

Те гледав кога се разбуди угрово. Чекав да ми кажеш два-три збора, да се заблагодариш за се што ти се случува, да побараш мое мислење за се што треба да правиш денес. Повеќе...

За Моето име

Поуки на грузискиот Старец Гаврил Ургебадзе за последните времиња

 

„Ѓаволот има 666 мрежи. Во времето на антихристот луѓето ќе очекуваат спасение од космосот. Тоа ќе биде и најголемата замка на ѓаволот: човештвот ќе бара помош од вонземјаните, не знаејќи дека тоа се, всушност. – демони.“ Повеќе...

Взбранной Воеводе победительная