Уместо хришћанства: Постојеће и облик ствари које долазе

TViTer694

Уместо хришћанства: Постојеће и облик ствари које долазе

Ова Антихристова „претходница“ такође усмерава светске процесе који је апостол Павле назвао „отпадништвом“ (2. Сол. 2:3). Суштина ових процеса је све веће удаљавање човечанства од истинског, неисквареног учења Јеванђеља и замена јеванђеоских заповести другим идеалима. Деструктивна природа ових идеала које су човечанству предложиле антихристове претече је у томе што они понекад изгледају прихватљиви за хришћане, компатибилни са хришћанством, док су му у стварности дубоко противстављени.
Архиепископ Аверкиј (Таушев)

Постхришћански свет
Несумњиво је да је савремени свет одлучно одбацио хришћанство.
Иако милијарде себе и даље називају хришћанима, неоспорно је да је zeitgeist, „дух времена“, дубоко и горко непријатељски расположен према хришћанској вери.
Неко време је можда било могуће веровати да је распад Совјетског Савеза на крају Хладног рата био сигнал тријумфа хришћанства над атеизмом, али је развој догађаја од тог времена разбио сваку такву могућност и неизбежно водио до закључка да је Солжењицин, као и увек, био у праву у свом чувеном обраћању на Харварду: рат између Истока и Запада био је много мање застрашујући од сличности болести којом су оба заражена.

Та болест је обожавање човека.
Веома је вредно да га опширно цитирамо на ту тему:
Постоје симптоми којима историја даје упозорење угроженом друштву или друштву које нестаје.
Такви су, на пример, пад уметности или недостатак великих државника. Заиста, понекад су ова упозорења прилично експлицитна и конкретна.
Центар ваше демократије и ваше културе је остао без струје само неколико сати и одједном гомиле америчких грађана почињу да пљачкају и праве хаос.

Глатки површински филм мора бити да је веома танак, дакле, друштвени систем прилично нестабилан и нездрав.
Али борба за нашу планету, физичка и духовна, борба космичких размера, није нејасна ствар будућности; већ је почела.
Силе Зла су почеле своју одлучујућу офанзиву.
Можете осетити њихов притисак, а ипак су ваши екрани и часописи пуни препоручљивих осмеха и подигнутих чаша.
Чему се радујете?
Како је дошло до овог неповољног односа снага? Како је Запад ретерирао од свог тријумфалног марша до садашње слабости? Да ли је било кобних заокрета и губитака правца у његовом развоју?
Не изгледа тако.
Запад је стално напредовао у складу са својим прокламованим друштвеним намерама, руку под руку са блиставим напретком технологије. И одједном се нашао у садашњем стању слабости. То значи да грешка мора бити у корену, у самом темељу мисли модерног времена.

Мислим на преовлађујући западни поглед на свет у модерним временима. Мислим на преовлађујући западни поглед на свет који је рођен у ренесанси и који је нашао политички израз од доба просветитељства наовамо.
Оно је постала основа политичке и друштвене доктрине која би се могла назвати рационалистичким хуманизмом или хуманистичком аутономијом: прокламованом и практикованом аутономијом човека од било које више силе изнад њега. Могла би се назвати и антропоцентричност, са човеком који се види као центар свега…
Хуманистички начин размишљања, који је себе прогласио нашим водичем, није признавао постојање суштинског зла у човеку, нити је видео било какав задатак виши од постизања среће на земљи. Он је покренуо савремену западну цивилизацију на опасни тренд обожавања човека…
Па ипак, у раним демократијама, као и у америчкој демократији у време њеног рођења, сва индивидуална људска права су била призната на основу тога да је човек Божје створење. Односно, слобода је појединцу давана условно, са претпоставком његове сталне верске одговорности. Такво је било наслеђе претходних хиљаду година. Пре двеста или чак пре само педесет година, у Америци би се чинило сасвим немогућим да се појединцу додели безгранична слобода без икакве сврхе, само ради задовољења његових хирова.
Касније су, међутим, сва таква ограничења свуда на Западу еродирана; дошло је до потпуног одвајања од моралног наслеђа хришћанских векова са њиховим великим резервама милосрђа и жртве. Државни системи су постајали све материјалистичкији. Запад је коначно остварио права човека, па чак и њихов сувишак, али човеков осећај одговорности према Богу и друштву је постајао све нејаснији и нејаснији.
У протеклим деценијама, легализована себичност западног приступа свету достигла је врхунац и свет се нашао у оштрој духовној кризи и политичком ћорсокаку. Сва прослављена технолошка достигнућа напретка, укључујући и освајање свемира, не искупљују морално сиромаштво двадесетог века које нико није могао ни да замисли чак ни у деветнаестом веку…
Не испитујем случај потенцијалне катастрофе изазване светским ратом и променама које би он произвео у друштву. Али, све док се сваког јутра будимо под мирним сунцем, морамо водити свакодневни живот. Ипак, постоји катастрофа која је већ увелико с нама.
Мислим на несрећу једне аутономне, нерелигиозне хуманистичке свести.
Дубина ове анализе стања савременог света тешко да се може преценити.
Па ипак, то је ипак била само анализа, а не пророчанство. Солжењицин је своје чувено обраћање закључио речима:
„Никоме на земљи не преостаје други пут осим — навише.“
Само кад би то и било тако…
Превише је уобичајено да хришћани гледају на Ђавола само као на Непријатеља, Противника.
Али, много злокобнија је титула коју му је дао Свети Августин: Simius Dei, „божји мајмун“ (у значењу „зли имититатор Божји“, п.п.)
Сатана тежи не само да убије и уништи овце Божје, већ и да их украде.
Солжењицин је гледао у дубине у које је човечанство потонуло на крају двадесетог века, а оне су биле такве да му се може опростити што је мислио да више нема где да потоне.
И нама је лако поверовати да је растуће стање духовног банкрота и тоталне моралне деградације које видимо око себе крајњи циљ Ђавола за човечанство. Али истина је да ђаво вековима ради на стварању духовне празнине у срцу човека не само да би протерао Бога, већ и да би је испунио нечим другим.
Он жели не само да одбијемо да прослављамо Бога, већ да се уместо тога клањамо њему.
Научни материјализам није крајњи непријатељ хришћанства и није научни материјализам оно што видимо око себе у срцу модерности данас. Имао је своју улогу, наравно, у напретку отпадништва. Било је неопходно уништити старе темеље, али научни материјализам је увек био само једно од оруђа коришћених за уништавање тих темеља. Никада није требало да их замени сам по себи.
Ђаво се не бави само уништавањем хришћанства.
Такође се бави изградњом антихришћанства, сопствене вере, вере Антихриста.

Имитација хришћанства
А ово антихришћанство је заиста zeitgeist, „дух времена“ за који видимо да почиње да се учвршћује свуда око нас.
Иако презире хришћанство, не може а да га не опонаша.
Ђаво је мајмун Божији, Антихрист је мајмун Христов, а антихришћанство је мајмун хришћанства.
Који су најуниверзалнији и најнеупитнији идеали, веровања и вредности модерног света?
Они су, без изузетка, „побољшања“ учињена на хришћанству.

Толеранција (поштовање) је једноставно понижавање врховне хришћанске врлине љубави. Љубав значи загрлити све људе упркос њиховим гресима, али толеранција значи загрлити све људе због њихових грехова који се сада сматрају не гресима, већ врлинама. А ово је учињено утолико горе што се грех мора назвати врлином и разлог зашто људи морају бити вољени због својих грехова је што је ђаво тако темељно убедио људе да су они – њихови греси. И стога, ако грех није благословен, онда ни ја никада не могу бити благословен. Ако грех није врлина, онда ја никада не могу имати врлина. А ако се грех не воли, ни ја никада не могу бити вољен. То је једна од најлукавијих и најразорнијих од свих лажи које је ђаво икада изговорио.

Слобода је, на Новоговору, постала потпуна супротност стварне слободе, једног од највећих дарова које је Бог дао човеку. Права слобода, слобода оличена Христовом жртвом на Крсту, јесте способност избора добра у свим околностима, па чак и упркос себи. Али модерна слобода није ништа друго до грозно поробљавање воље том најокрутнијем од свих господара: Жељи.

Аутентичност је потпуна замена концепта Врлине принципом неометаног задовољења те исте Жеље. Бити „веран себи“ замењује сваку борбу за побољшање себе и заиста уклања сваку референцу на било које добро веће од себе.

Једнакост се маскира као Смирење, али у ствари није ништа друго до Гордост. Принцип потпуне једнакости је принцип да не морам да се клањам пред било ким или било чим, па чак ни да признам да постоји било ко или било шта што је на било који начин веће од мене.

Напредак је једноставно реч за слепу веру у Промисао који, на неки начин, постоји без икаквог позивања на Бога. Веровати у Прогрес је далеко чудније чак и него веровати у идеју да је универзум настао без икаквог разлога: то је веровати у идеју да је универзум настао без икаквог разлога и да је такође некако предодређен да постаје стално бољи, такође без икаквог разлога и штавише без икаквог референтног оквира по коме бисмо знали шта то „боље“ уопште значи. Треба напоменути да ова митологија (сигурно да се такав систем веровања не може другачије назвати) обезбеђује примамљиву предност божанства које све обећава, а опет очигледно не захтева ништа заузврат.

Облик ствари које долазе
Могао бих да наставим да ширим ову листу и заиста у будућности намеравам да је проширим и да проширим сваку појединачну тему много детаљније. Али за сада желим само да укажем на три изузетно важне карактеристике које деле сви ови изрази модерности.
Прва је да, у својим спољашњим аспектима, свака од ових врлина и идеала изгледа потпуно складна са хришћанством.
Друга је да је у сваком од побројаних случаја човек заменио Бога.
Треће је да се свака од њих бави искључиво овим светом.
Јер оно што се суштински дешава данас је иста ствар која се десила у Вавилонској кули: покушавамо да изградимо рај, а не да се вратимо у њега.
То је оно што је толико опасно код антихришћанства.
Тако га је лако заменити за праву ствар, јер опонаша лепоту и доброту хришћанства и обећава свет који је толико сличан оном који ми сами тражимо. То је, како је отац Серафим Роуз једном написао, најпаметнија замена за хришћанство икада осмишљена. Духовна празнина у срцу света разорена научним материјализмом, глобализмом и бездушним конзумеризмом вапи да буде попуњена.
Али свет је већ вакцинисан против хришћанства: био је изложен његовом униженом и ослабљеном облику, па га је одбацио и сада се окреће нечем новом.
Ова нова религија још није попримила свој коначни облик.
Али можемо видети да расте и да добија облик.
Мислим да је један од главних разлога зашто су хришћани генерално били толико неуспешни у ономе што се често назива „културним ратовима“ тај што не разумемо да се такмичимо против друге вере.
И не разумемо да јој се људи врло често окрећу из суштински моралних и естетских разлога.
Иако се нама то чини апсурдним, ова нова религија – антихришћанство – многима нуди лепши поглед на живот и убедљивији морални оквир од нашег.
Наш одговор је био ужасно погрешно усмерен јер се углавном састојао у нападу на (стварну, али погрешно схваћену) грешку,уместо покушаја да прочистимо сведочење нашим животима и нашим учењима, тако да доброта и лепота Христова могу бити јасније виђене.