Достојевски: Ми у Европи ништа не значимо
Дакле, како сте прешли на дело? Давно сте почели, врло добро, и, шта сте дакле учинили за свечовечност, то јест за победу своје идеје?
Почели сте од бесциљног скитарања по Европи, жудно желећи да се препородите у Европљане макар само по изгледу. Kроз цело осамнаесто столеће смо готово једино изглед мењали. Навикавали смо се на европски укус, јели смо сваког ђавола трудећи се да се не намрштимо: „Ето, вели неко наш, ја сам вам прави Енглез: ништа не могу да прогутам без кајенског бибера.“ Мислите да се подсмевам? Никако. И сувише добро схватам да друкчије није могло почети. До Петра, за време московских царева и патријараха, неки тадашњи млади московски фићфирић, скоројевић, обукао је француско одело, о бедро припасао европски мач. Свакако смо морали почети са презирањем свога и својих; а што смо пробавили цела два века на тој тачки, не мичући ни назад ни напред, вероватно нам је тај рок природа досудила. Истина, и мицали смо се: презирање свога и својих све је више расло, особито када смо Европу почели озбиљније разумевати. У Европи нас нису збуњивале раздеобе међу народностима, и оштро оцртани типови народних карактера. Јер смо ми баш и почели са отвореним „одбацивањем свега супротнога“, и примили смо свечовечански тип „Европљанина“ – то јест, од самог почетка смо запазили оно опште што све њих везује – и то је врло значајно.
Затим, током времена, још боље размисливши, искрено смо се ухватили за цивилизацију, и брже боље поверовали, слепо и одано, да се у њој баш састоји оно „свеопште“ чему је суђено да уједини човечанство. Европљани су се чудили гледајући нас, туђинце и дошљаке; чудили се тој нашој занетој вери, тим више, што су они тада већ почели помало губити ту веру у себе. Ми смо са одушевљењем дочекали Русоа и Волтера, са Kарамзиним смо се топло радовали сазивању „Државних сталежа“ 1789. године; а ако смо после тога, крајем прве четврти данашњег века, заједно са напредним Европљанима дошли до очајања, због пропалих снова и разбијених идеала, ипак своју веру нисмо изгубили, па смо чак и саме Европљане тешили. „Најбељи“ Руси у својој домовини, у Европи су постајали одмах црвени – што је такође врло значајна појединост. Затим, половином текућег столећа, неки од нас су се придружили француском социјализму, примили га без имало колебања као крајње решење свечовечанског уједињења, дакле као остварење снова који су нас дотле заносили. На тај начин, као достигнуће циља смо узели оно што је у ствари био крајњи егоизам, крајња нечовечност, крајња економска неразумност и несређеност, крајња клевета на природу људску, крајње уништавање сваке људске слободе. Али нас то нимало није збуњивало. Напротив, видећи тужну недоумицу неких европских мислилаца, ми смо их врло спокојно одмах назвали подлацима и глупацима. Неограничено смо веровали, па и сад верујемо, да је позитивна наука потпуно способна да одреди моралне границе међу личностима и појединаца и нација; (као да наука – ако би и била у стању да то учини – може открити тајне пре свршетка опита, то јест пре свршетка свих људских судби на земљи).
Наши поседници продавали су своје заробљене сељаке, и ишли у Париз да издају социјалне новине; а наши су Руђини умирали на барикадама. За то време смо се толико откинули од своје руске земље, да смо изгубили и сваки појам о томе: до које мере се такво учење коси са душом руског народа. Уосталом, руски народни карактер ми не само да нисмо ни у што рачунали, него нисмо уопште признавали да народ има неки карактер. Заборавили смо и мислити о народу, и с потпуно деспотским спокојством смо били уверени (и не питајући), да ће наш народ одмах примити све што му предложимо, то јест, што му, у ствари, пружимо. На рачун тога је код нас кружило неколико врло смешних анегдота о народу. Наши свељуди су према свом народу поседници, и то после познате сељачке реформе. А шта смо постигли? Резултат је чудноват: пре свега, да нас сви у Европи гледају са подсмехом; на најбоље и неоспорно умне Русе гледају у Европи једва снисходљиво и охоло. Није их од те охолости спасла ни емиграција из Русије, па ни политичка емиграција, ни потпуно одрицање од Русије. Европљани нису хтели да нас приме као себи равне, нипошто, ни уз какве жртве, ни у ком случају: Grattez vele, le Russe et vous verrez le Tartare, па тако и до сада. У пословице смо њихове ушли. И што смо ми више презирали своју народност, да бисмо њима угодили, то су нас они више презирали. Умиљавали смо се око њих, страсно им исповедали своје „европске“ погледе и убеђења; а они нас, с висине, нису ни слушали, или су додавали, с учтивим осмехом, иако желећи да нас се што пре отарасе – да их „нисмо добро разумели“.
Чудили су се: како да ми, који смо толико Татари, никако не можемо да постанемо Руси; никада им нисмо могли објаснити: да ми не желимо да будемо Руси, него свељуди. Истина, у последње време су понешто ипак схватили. Схватили су да ми нешто хоћемо, нешто по њих страшно и опасно; схватили су да је нас много, осамдесет милиона, да ми знамо и разумемо све европске идеје, а да они наше идеје не знају, а ако их и сазнаду, неће их разумети; да ми говоримо све језике, а да они говоре само сваки свој – то, и много још шта почели су да нагађају и слуте. Свршило се тиме, да су нас отворено назвали непријатељима и будућим рушиоцима европске цивилизације. Ето тако су најзад разумели нашу страсну жељу да постанемо свељуди!
Међутим, ми ипак никако не треба да се одрекнемо Европе. Европа је наша друга отаџбина – ја први страсно то исповедам, и увек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Kако то да постигнемо? Да постанемо Руси, на првом месту, и пре свега. Ако је свечовечност национална руска идеја, онда заиста свако од нас треба да постане Рус, то јест оно што јесте, и тада ће се одмах све променити. Постати Русом, значи престати презирати свој народ. И чим Европљани опазе да смо почели да поштујемо свој народ и своју националност, одмах ће и они почети да нас поштују. И заиста, што се јаче и самосталније развијемо у свом националном духу, то ћемо јаче и ближе схватити европску душу; а зближивши се с њом, постали бисмо јој разумљивији.
Не би се више охоло окретали од нас; саслушали би нас. И по спољашњем изгледу бисмо тада дошли сасвим друкчији. Поставши ово што јесмо, добили бисмо, најзад, облик човечански, а не мајмунски; изглед слободног бића, а не роба, не слуге, не Потугина; сматрали би нас тада за људе, а не за народне скитнице, не за „стрјуцке“ европеизма, либерализма и социјализма. И говорили бисмо с њима паметније него пре тога; јер бисмо у свом народу и у његовом духу нашли нове речи, које би Европљанима неизоставно биле разумљивије. Чак бисмо и ми сами тада увидели: да много од онога што смо у свом народу презирали – није тама, него баш светлост, није глупост, него баш ум; а разумевши то, сигурно бисмо у Европи казали такву реч какву тамо још нису чули. Уверили бисмо се тада: да праву социјалну реч не носи у себи ниједан други до баш наш народ; да у идеји његовој, у духу његовом, постоји жива потреба за свеуједињењем човечанства, свеуједињењем са потпуним поштовањем за националне личности и за њихово одржање: за одржање потпуне слободе људи, са указивање на то у чему се та слобода баш састоји – уједињење кроз љубав, загарантовано делом, живим примером, потребом за правим братством; а не гиљотином, не милионима одсечених глава… Уосталом, јесам ли заиста хтео неког да убеђујем? Ово је била шала. Али – човек је слаб: можда ће прочитати неко од подмлатка, новог покољења?
Извор: radiogornjigrad
Светите апостоли Стахиј, Амплиј, Урван, Наркис, Апелиј и Аристовул; Светиот маченик Епимах; Светиот маченик Никола Хиоски; Преподобните Спиридон и Никодим; 
