Шаптаји Бесмртника – Јуродива Стела
Стела никада није учествовала у нашим расправама; била је са нама, али се у исто време уздржавала од коментара, од непотребног разговора. Врло често, када би затражили њено мишљење, она би се правила лудом. Приметила сам да она то ради намерно. За све световно - она је била луда, лудак; али када бисте је замолили да вам помогне око посла, њене ситне руке би одмах полетеле у помоћ; ако је било могуће, она би се чак понудила и да све уради за вас.
Упознала сам Стелу лета 1979. у фабрици чоколаде. Била је обичан радник; радила доста предано, више од 9 сати сваки дан. Сви су је искоришћавали, сви су јој наређивали, и она би без поговора одмах послушала, и увек са осмехом. Стела – овамо! Стела – тамо! Послодавцу је била врло драга зато што је била вредна и послушна.
Већини осталих радника, она је била ,,глупа Стела“. Њено лице је увек сијало, њене усне су увек нешто шапутале. Ако бисте је пажљиво послушали, чули бисте је како говори ,,слава Теби, Господе“.
Често би наш надзорник наредио да обавимо неки посао заједно, тако да сам имала прилику да осетим њену љубазност, њену љубав… Сећам се да би увек понављала молитву, а онда се наглас насмејала, подигавши главу горе, ка небу. Тада је њено лице сијало.
,,Слава Теби, Господе“ би било оно што бисте често чули од ње.
Фабрика чоколаде где смо радили је имала више линија производа. Чоколаде слабијег квалитета би се извозиле у афричке земље. То је Стелу доста растуживало. Једном, када смо паковали робу, сећам се како је Стела гледала у те кутије, молећи се за ,,малу црнчад која ће јести те чоколаде“.
Кад год би нам се на послу нанела нека неправда – имали су обичај да нас закину за плату – она никада не би одговорила, никада не би критиковала, никада не би реаговала. Стела је за мене била мало уточиште утехе – ја сам насупрот њој реаговала на сваку неправду. На моје коментаре, она би само одговорила са ,,А, Милице!“ Не сећам се да је икада појела и једну чоколадицу (а подсећам вас да је то ипак била фабрика чоколаде!) Иако су је већина радника сматрали лудом, ипак су је поштовали и увек су се питали како је успевала да ради тако ефикасно.
Стела никада није учествовала у нашим расправама; била је са нама, али се у исто време уздржавала од коментара, од непотребног разговора. Врло често, када би затражили њено мишљење, она би се правила лудом. Приметила сам да она то ради намерно. За све световно – она је била луда, лудак; али када бисте је замолили да вам помогне око посла, њене ситне руке би одмах полетеле у помоћ; ако је било могуће, она би се чак понудила и да све уради за вас.
То је била околина у којој смо се упознале. Толико сам је поштовала, да је никада нисам питала о њеном приватном животу. Рекла ми је да долази из Цариграда. Било је невероватно колико су је они који су је познавали сматрали (донекле подсвесно) лудом, иако сам ја осетила да то није тако. Истина је, доста рано сам увидела да Стела жели да је сматрају лудом. Било је прилика када смо нас две биле саме, и када би нам се неко приближио, она би почела да прича потпуно неповезано. Увек ми је давала осећај мира, тако да сам била потпуно неосетљива на осуде других.
Радила сам у тој фабрици чоколаде само кратко. Често бих сусрела Стелу на улици, и она би увек говорила ту молитву – срцем и устима. Она би говорила молитву наглас али врло благо. Повремено би дошла код моје куће. Током тог периода, живела је вешарници двоспратне зграде.
Прошле су године, и нисмо се виделе неко време, али ми је увек падала напамет у лепим сећањима помешаних са носталгијом.
Касније, када сам се удала, срела сам је опет у манастиру Рођења Пресвете Богородице на Акрефниону. Била сам тамо са мужем и хтели смо да преноћимо, да бисмо стигли на Свету Литургију следећег јутра. Монахиње су нам се уљудно извиниле, објашњавајући да немају слободног смештаја због грађевинских радова који су били у току, тако да смо морали да делимо собу са ,,врло ексцентричном дамом“ која је ту одсела. Прихватила сам. Одвели су ме у ту келију, где сам се изненадила када сам открила да је та ,,врло ексцентрична дама“ управо моја драга Стела, коју нисам видела годинама. Не могу вам описати моју радост. Дуго смо остале у загрљају, када чула монахиње како дозивају: ,,Игуманијо, дођите да видите Стелу и Милицу како се грле!“ Све смо биле врло радосне. Те ноћи, Стела се понашала као мало дете из чистог весеља. Стално је пљескала рукама, смејала се, непрекидно се крстила…
,,Моја Милице, баш ми је драго што си се удала. Знаш, молила сам се пуно да се удаш. Тако ми је драго, драго. Само сам тужна што патиш у ногама. Знам да имаш тај проблем. Стпљење… Молитва… (имајте у виду да Стела није никако могла да зна да сам имала хроничан бол у ногама). Стање твога мужа ће се променити, али не брини – биће набоље“ (и заиста, потпуно неочекивано, мој муж је морао да премести своју ветеринарску ординацију).
Те ноћи смо доста причале. Следећег дана, док је Стела била удаљена, рекла сам монахињама да мислим да је она једна света душа… Наредног дана, Стела је напустила манастир. Схватила је шта сам рекла. Она није желела да је хвале. Када смо се опет среле касније, она ме је врло строго укорила што сам је похвалила. Била сам забезекнута, јер нисам ништа рекла пред њом. А опет је знала шта сам рекла.
Другог пута, она ми је рекла: ,,Не могу да поднесем част коју ми указује игуманија. Види шта је урадила – натерала ме је да једем са њима, са свим тим светим душама! Ко сам ја? Не, не, не Милице…“
После тога смо дуго изгубиле контакт са њом. Игуманија би нас звала телефоном и питала да ли смо виделе Стелу. У то време сам схватила да ако желим да је видим, морам да престанем да причам о њој.
Стела је постала бескућник. Како је постала пензионер, социјалне службе су јој доделиле минималну пензију (око 411 евра месечно), коју би она делила сиромашнима, затвореницима, прекоморским мисионарима итд. Сада је живела на клупама у парку, у страћарама, у напуштеним сеоским капелама, на степеништима, у недовршеним зградама. Све је ово лично поверила мени.
Под мојим и игуманијним притиском, она је пристала да дође код нас – током тешког зимског времена – и да ту остане. Питала нас је да остане у најнижем делу куће.
Са носталгијом се сећам да сваки пут када би јој понудили гостољубље, преовладали би мир и светлост, све би се умирило. Када би нам се придружио мој муж, она би одлазила; и сваки пут када би јој се он обратио, она не би одговорила. Уживала је да једе обичне чорбе од кромпира без уља. Стално је славила Господа и њена душа је стално сјала захвалношћу, са сталним ,,хвала Ти, хвала Ти“.
Много пута ноћу, под изговором да сам уморна, бих је питала да чита вечерње молитве. Немогуће ми је да опишем шта би се десило када би се она молила. Њен израз би се постепено мењао, њено мајушно лице би се озарило и она би потпуно заборавила себе у славословљу Бога. Оставила бих је и отишла да спавам.
Једанпут, док сам милила о њој како ,,лута као мали врабац улицама“, она ме је одједнапут погледала и рекла: ,,Не брини за мене. Воља је Божија да ја спавам на клупама у парку. Мени је добро; врло сам срећна. Знаш, чак и шијем моју одећу на тим клупама (Стела је такође била одличан кројач). На пример, врло се лепо проведем на Васкрс. На васкршњу суботу сам отишла и купила нешто јагњетине, ставила је у тигањ и дала је пекару да ми је испече. Сакрила сам је испод клупе, и следећег дана сам прославила Васкрс на мојој клупици, срећна и задовољна, зато што ми је мој свештеник такође дао црвено јаје. Тако не брини ти о мени. Не, не, ја сам под покровом наше Пресвете Мати“.
Други пут, она ми је испричала да је отишла да опере косу у купатилу Општинског здравственог центра. Запослени тамо су је приметили и строго нагрдили. Стела није прихватила прекоре, тврдећи да она ништа није крала – ни воду, ни сапун – јер је као радник уредно плаћала све дажбине социјалним фондовима. Издрала се на њих и они су позвали полицију, тако да су Стелу одвели у полицијску станицу. Овако ми је она препричала дијалог између ње и шефа фолиције:
,,Шефе полиције, опростите ми што вам одузимам време, али молим вас саслушајте ме. Ја сам бескућник, немам ништа своје. Видите, све што имам је ову књижицу здравственог осигурања која потврђује да сам исплатила све дажбине. Здравствени центар где сам прала косу припада организацији за социјалну заштиту, тако да имам права на то. Када сам у згради социјалне заштите, осећам се као да сам у свом дому. Молим вас опростите ми“.
Шеф полиције: ,,Идите, али следећи пут када будете прали косу, постарајте се да вас нико не види. А сада идите“.
Отишла је, славећи Бога и осећајући захвалност према шефу полицијске станице.
Често је спавала у болничким чекаоницама. Или радије, она би се правила да спава. А онда чим би се ствари мало умириле у болници, она би отишла усамњеним пацијентима којима је требала помоћ и бринула би се о њима, али чим би стекла утисак да је неко трећи посматра, она би почела да се понаша ,,шашаво“.
Током бројних јутра када сам ишла на посао (између пола 7 и 7), налетела бих на њу како напушта Ургентни центар, и када сам је натерала да ми каже зашто неће да дође код мене да одседне, она ми је признала да много воли светитеље; да их је сматрала за њене пријатеље, њене рођаке, и да би током празника одлазила на славе и да би била врло срећна ако би тамо делили храну. Она би ишла на разноразна ходочашћа током целе године. На празник архангела Михаила би била у Мантамадосу, онда на Егини за Светог Нектарија, на Нафпактосу за Свету Параскеву, итд. Волела бих да споменем следеће: једном је отишла Светој Параскеви на Нафпактос и тамо је детињила, како је она то описала. Много је волела оца Јеротеја Влахоса, кога је сматрала врло блиским; била је толико срећна да га гледа како служи у велелепним свештеничким одеждама и да га слуша како дивно проповеда. Њега је баш доста поштовала. Била је тако поносна што је причао са њом и што јој је дао свој благослов у манастиру код Акрефниона. Радовала се у њему, како је волела да каже.
Све Стелине приче су биле прави ужитак и опуштање. Гледам старију жену како се одушевљава и изражава као мало дете.
Једанпут смо били домаћини неке прославе у нашем дому, са поприличним бројем гостију. Изненада се појавила Стела. Она је села, и ја сам отишла и села поред ње. Међу гостима је био пар који је имао доста проблема, којих сам и ја била свесна. Стела је била ,,у свом свету“, шапућући молитву и у исто време ми причајући шта се дешава са тим паром – шта није било у реду са њим – али другим гостима би говорила небитне ствари или би им се просто смешила. Али увек је била усресређена на молитву. Већини људи који су били присутни она је била ,,опичена“, али управо је то оно што је Стела желела, да је не разумеју.
Био је 12. август 2004. Била сам у мојој канцеларији, и требала сам да путујем на Лезвос тога дана на мој летњи одмор. Целог јутро сам се опседала једним небитним детаљчићем – ум ми се ,,заглавио“, како воле да кажу. Нисам имала привезак о који да окачим моје резервне кључеве које сам желела да дам комшијама да би могли да заливају моју башту док нисам била ту. Одједном, око ручка, отварају се врата, упада Стела, сва мокра од зноја, мртва уморна и задихана. Рекла је: ,,Ево, узми. Била сам на тргу Омонија, и тамо ми је рекла да ти донесем овај привезак“. Била сам запрепашћена. Када сам је питала ко јој је рекао да ми донесе привезак, она је испрва промрмљала: ,,Света Мајка“, а онда је поново почела да се прави лудом, као што је имала обичај. Купила је тај привезак у манастиру, и на њему је био лик Мајке Божије. На моја наговарања да остане мало дуже да се одмори, и да попије нешто, она је села на кауч и почела да прича о себи. Онда ми је рекла: ,,Моја Милице, умрећу на улицама, сама. Нико неће чути за то, нико, нико…“. Ове речи су ме тешко погодиле, тако да сам јој донекле строго рекла: ,,Моја Стела, молим те, желим да ми кажеш у вези тога. Желим да знам за твоје упокојење“. И загрлила сам је. После тога, она је престала да прича неколико минута. Онда, изненада, она ме је погледала погледом пуним љубави и рекла ми: ,,Моја Милице, чућеш, и сви ће чути за њега“.
Остала је у мом стану последњи пут октробра 2004. Имала је болове у нози и морала је да ограничи своје шетње. У то време сам понудила гостољубље особи која је слабо трпела њено присуство, посебно током њене вечерње молитве, зато што је Стела одлазила у кревет рано а устајала касно ноћу да поје наглас. Често смо је чули како понавља речи: ,,Господ Бог живи!“
Имајући у виду овај проблем, наша пријатељица, Хрисула, јој је понудила да живи у малом стану који је остао празан после смрти њених родитеља. Стела је била сасвим задовољна да живи негде близу људи који су имали љубави и разумевања – посебно сада када је имала болове у нози. Она је остала у том стану до краја маја 2005. 1. јуна 2005., Хрисула је видела како напушта кућу. Тог дана јој се губи сваки траг.
На крају смо почели да бринемо за њу, али зато што је стално нестајала, веровали смо да ће се поново појавити. Повремено би се Хрисула и ја чуле са игуманијом, надајући се да ћемо чути нешто о Стели. Игуманија је увек говорила: ,,Идите и тражите је!“ Али ми смо биле убеђене да је негде на путу и да ће се вратити.
Једне вечери после Васркса 2006., врло касно ноћу, док је породица спавала, лежала сам и заспала сам скоро одмах, што је за мене било врло необично. Онда ме је у скоро истом тренутку пробудио снажан сан, што сам потврдила гледајући на сат. Видела сам Стелу испод прелепог дрвета, како стоји усправно и како се благо ослања о стабло, и како изгледа врло младолико и невероватно лепо и драго. Гледала ме је бескрајно топлим погледом. Осетила сам како ми се из груди ослобађа крик који је подерао небеса: ,,Моја Стела… моја Стела… моја Стела…“ И трчала сам да је загрлим, са испруженим рукама, али када сам дошла близу дрвета, она је нестала, и на њеном месту је стајала упаљена, чисто бела васкршња свећа која је око себе одавала прелепу светлост, и чији се пламен дизао све до неба. Онда сам на земљи поред свеће приметила исечак из новина који је приказивао ужасно нагњечено тело, као од ужасне саобраћајне незгоде…
Ужасна порука ме је потресла: ,,Стела је мртва!“ Пробудила сам се, сва опхрвана различитим осећањима: невероватна радост због Стелине појаве и светлости те свеће, и ужаса због те фотографије у новинском чланку. Желела сам да пробудим мог мужа Димитрија, да му кажем за стелу – ,,врапчића“, како смо је звали, не само зато што је живела ,,као птица усамљена на крову“, већ и зато што је њен ход личио на врапчији. Али нешто снажно ме је спречавало да га пробудим. Следећег дана, окренула сам игуманију и Хрисулу и рекла им за сан. Обе су препоручиле да покушамо да нађемо Стелу. Од тог тренутка само започеле нашу мукотрпну потрагу. Саобраћајна полиција, болнице, војна полиција, мртвачнице…
Хрисула је открила да је 3. јуна 2005 у 6:10 неидентификована жена (врапци немају имена!) убијена у саобраћајној несрећи, близу своје куће. Умрла је на месту. Сви знаци су указивали на то да је неидентификована жена била заправо Стела. Прегажена је док је прелазила улицу, и ударила су је кола војног службеника који је возио изнад дозвољене брзине. Само јој се лице распознавало (колико смо могле да видимо на фотографијама саобраћајне полиције).
Стелино тело је остало у општинској болници до 18. јуна 2005. и онда је однешено у централну мртвачницу Народне болнице Атине, где је остала међу неидентификованим телима до 20. јула 2005, после кога је била сахрањена. Канцеларија за сахране које је обавила сахрану нас је обавестила да парастос није очитан, већ само Трисвето над гробом.
Треба напоменути да сви ми који смо је тражили стално помињали у молитвама, говорећи: ,,Ако можеш да нас чујеш, ако си Богу мила, води нас, помози нам…“ И јесте нам помогла; одвела нас је до свог ,,непостојећег“ гроба који је био прекривен коровом, на најисточнијем крају гробља општине Зограф, означеног бројем 8915.
Четрдесет дана после Васкрсења, годину дана после упокојења, Стелин помен је обављен у цркви Живоносног Источника, где се молила током васкршњих празника. Свештеник је причао о Стели: ,,Понашала се лудо, али говорила је исправне ствари, увек је овде долазила пренатрпана храном за сиромашне, са уљем, хлебом и вином за Свето Причешће. Чак је и наручила и платила да се наслика фреска Свете Марине у нашој цркви…“
3. јуна 2006. је одржан њен годишњи помен, који је служио њен омиљени епископ, отац Јеротеј, у цркви Рођења Богородице на Акрефниону.
У једном од наших последњих сусрета, она је рекла: ,,У овом животу се осећам испуњеном. Господ ми је дао све. Само ми није испунио једну жељу: желела сам да крстим двоје деце, и њима бих дала имена Светог Нектарија и Пресвете Богородице, али ме нико није хтео за куму“. Када сам рекла да ћу покушати да уместо ње крстим двоје деце – и да ћу им чак причати о њиховој ,,правој куми“ када одрасту – она је била пресретна и рекла: ,,Сада саму миру. Спремна сам да одем“.
Милица Писимиси-Лукиду, адвокатица, запослена у министарству рада
30.06.2023
