„Никакво ми зло људи не могу учинити, ако у мени нeмa рањавог места.
Видех две пећине, од којих једна одаваше ехо, а друга беше нема. И прву посећиваху многа радознала деца и несташно се надвикиваху с пећином. А из друге се посетиоци брзо враћаху, јер им не одговараше ехом.
Ако је душа моја рањава, свако зло светско одјекиваће у њој. И људи ће ми се смејати, и наваљиваће све јаче са својом виком.
А заиста неће ми нахудити злореци људи, ако је језик мој заборавио изговарати зле речи.
Нити he ме ожалостити пакост споља, ако нема пакости у срцу мом, да одјекује као козји бубањ.
Нити ћу моћи гневом одговорити на гнев, ако је гнездо гнева у мени испражњено, те нема шта да се буди.
Нити ће ме страсти људске заголицати, ако су страсти у мени претворене у пепео.
Нити ће ме ожалостити неверство пријатеља, ако сам ја Тебе изабрао за свог пријатеља.
Нити ће ме неправда светска моћи скрушити, ако је неправда истерана из мисли мојих.
Нити ће ме замамити преварни духови светске сласти, части и власти, ако је душа моја као пречиста невеста, која само Светог Духа прима и за Њим чезне.
Никога људи не могу у пакао отиснути, ако се сам не отисне. Нити људи могу некога дићи на раменима својим до престола Божјег, ако се сам не дигне.
Ако душа моја нема отворених прозора, никакво се блато у њу не може убацити.
Нека устане сва природа против мене, ништа ми не може учинити до једино што пре постати гробом тела мога.
Сваки светски усев засипа се ђубретом, да што пре никне и боље расте. Ако је душа моја, авај, напустила девичанство своје и примила семе овога света у себе, онда ће морати примити и ђубре, што свет баца на своју њиву.
Али ја Тебе призивам дан и ноћ: настани се у души мојој и затвори све улазе за непријатеље моје. Учини пећину душе моје празном и немом, да нико од света не пожели ући у њу.
Душо моја, једина бриго моја, буди на стражи и разликуј гласове, што ударају о тебе. Па кад познаш глас Господина свога, напусти немило и одјекни свом снагом.
Душо моја, пећино вечности, не допусти временим разбојницима да уђу у тебе и наложе свој огањ у теби. Буди нема, кад те вичу. Буди непокретна, кад ударају о тебе. И стрпљиво чекај Домаћина свога. Заиста доћи ће“.
СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ
