Сусрет и разговор са схиархимандритом Илијом из Оптинске пустиње, једним од истинских стараца у Русији и духовником патријарха Кирила
Пише: Марина Ахмедова, Часопис „Руски репортер“
Прича се да је схиархимандрит Илија из Оптинске пустиње малтене последњи прави старац у Русији. И да је он патријархов духовник. И тврде да интервјуе не даје, а ако их и даје, онда то чини ретко. Стално зовем и зовем преко телефона његовог келејника, али ми овај ништа одређено не одговара. Ништа неће бити од тога, одлучујем ја и престајем да телефонирам. И наједном ме старац сам зове. „Јеси ли стварно хтела са мном да се сретнеш?“ пита он у слушалицу. „Па дођи онда, чекам те.“
***
Око поноћи је. Уска клупа у трпезарији поред затворених врата. Иза врата је старац. Ја седим на ивици, поред мене је трудница, иза ње мршава нервозна жена. Трудница се држи обема рукама за стомак и уздише тако дубоко да се чини да заједно с њом уздише и њено дете. Загледам своје сусетке и размишљам да трудница може сваког тренутка да се породи, а нервозна жена се никада неће смирити. Поред клупе, ослањајући се раменом о зид, стоји још једна млада жена очајног израза лица.
„Одведи децу на спавање“, уморно каже она у телефонску слушалицу. „Ја нећу доћи, чекаћу.“
Отварам Јеванђеље од Јована и налазим речи које ми требају: „Ко не љуби тај није познао Бога зато што је Бог љубав“. И још више сам збуњена. Где ту треба ставити нагласак? Реч је о Богу који је љубав, или о љубави која је Бог?
Врата се отварају и у ходник излази мршави погрбљени старчић, његова седа брада досеже до појаса црне мантије. Корача према клупи, а жене скачу, сложивши дланове да приме благослов.
„Ти, изгледа, мене чекаш?“ старац се обраћа мени и гледа ме пажљивим старим очима. „Дођи сутра ујутру.“
И лагано, још више се погуривши, иде према излазу.
„Оче!“ трче за њим жене, а ја остајем на месту.
Старац се окреће.
„Дајте им чај и сместите их да спавају“, једва чујно каже монахињи која је изашла за њим. „Сутра“, обећава он женама „Сутра…“
„Отац је сасвим изнемогао“, објашњава келејник. „Једва говори.“
„Трудница се ноћас породила!“ дочекује ме ујутру она нервозна жена. „Порођај је био тежак, беби је врло лоше!“
У трпезарији дуг ред. Најближа мени је као и пре нервозна жена и младић у црном капуту с кожном ташном. Поред стола са супротне стране клечи жена и нешто шапуће оборене главе. Иза ње се види само скут црне мантије и крај седе браде.
Монахиња ме доводи до старца и обавештава да ће он сада давати интервју и да сви треба да изађу напоље. Људи су га ишчекивали целе ноћи и цело јутро. И гле, када је ивица његове седе браде већ тако близу појављује се неочекивана препрека, то јест, ја.
„Пустите ме да приђем…“ моли га жена која је ноћас чекала заједно са мном; лице јој је и даље очајно.
Ја је пропуштам и стајем са стране, у удубљење у зиду. Иза ове жене иде друга, за другом трећа. Појављује се мушкарац у скупом оделу на пруге и са упадљивим ручним часовником. Сви се они спуштају пред старцем на колена. А ја их све пропуштам.
„Они ће долазити стално“, каже ми монахиња. „Ако хоћете да узмете интервју, учините то одмах јер старац за један сат треба да иде.“
Не знам тачно ко је старац, али, по мом мишљењу, то је човек који се одрекао своје воље, који је себе посветио Богу, који се непрестано моли и који је у стању да боље од свих других раздели мисли и планове људи на добре и зле. Ономе који дође код њега може их изложити као на длану: ево, гледај, овде је добро, а овде је зло, и међу њима је црта.
Најзад остајем у трпезарији насамо с монахом. Седам на столицу поред њега. Он, сигурно по дугогодишњој навици, подмеће ухо мом лицу, спреман да прими тајну исповести.
„Ви, заиста, саосећате са свима онима који овамо долазе?“ гласно му говорим у ухо.
Старац се исправља, гледа ме, а затим се опет нагиње. „Саосећам?“ поново ме тихо пита. „Наравно… Па како бих другачије? Да будем сасвим безосећајан?“
„Али Ви не можете да помогнете свима који дођу…“
„Па како онда да помогнем?“ мало гласније каже старац. „Материјално? Не могу. А духовно могу. Да поучим човека како да се снађе у својој ситуацији. Можда човек себе сматра несрећним а нема за то никаквог разлога. На земљи нема ничега апсолутног. Ето, ми смо хришћани. У чему је суштина хришћанства?“ старац прави паузу. „Схваташ ли то?“
„Ја?“
„Да. Схваташ ли то?“
„Вероватно схватам на свој начин, можда неправилно и не онако како ви то схватате…“
„Кажи како схваташ.“
„Ја мислим да је суштина хришћанства“ гласно говорим и осврћем се око себе, али ме гледају само иконе, у трпезарији никога нема „ја мислим да је она иста таква као и суштина других религија“, кажем смелије „да учини људе добрима… Да им помогне да воле!“ Последње речи због нечег му вичем у ухо. Старац се одмиче од мене и ћути. Његово мршаво тело пада на колена, чини се да су испод мантије већ мошти. Седа брада се расипа доле по ногама.
„Но, то није главно“, најзад каже он.
„Како није главно?“ гласно се чудим. „А шта је главно?“
„У чему је суштина живота – реци“ пита старац, али овога пута ја упорно ћутим. „Суштина живота је да се стекне вечност. Када је Бог створио човека, он је био вечан. Христос… Ради чега је страдао Христос? Да би човеку дао могућност да побеђује не само своје немоћи, своје страсти, него и да побеђује ђавола који сигурно постоји. Признај“, каже он и ја климам главом у знак признња. „Ето, реци, на пример, може ли човек да проживи десет минута без ваздуха?“ старац поново ућута. Прави много пауза, као да штеди речи, јер га иза врата трпезарије чекају десетине људи, и можда нема довољно речи за све. „Нама је ваздух неопходан, зар не? Стави човека у комору без ваздуха пет минута – и он ће умрети. Ми ваздух не признајемо зато што га не видимо. И не можемо га опипати. Али ваздух је реалан. И анђели и демони реално постоје.“
„Али како сигурно да знам да они постоје?“ питам ја.
„Ми стално осећамо демоне, осећамо колико зла они чине. Јер у свету се води борба. Води се рат, зар не? И свако треба да проучи противника и његове снаге. Иначе ће лако бити побеђен. А главни противник човеков је ђаво. Који је ђаволов задатак? Да одврати човека од Бога.“
„А зашто се Бог са ђаволом сам не обрачуна? Па Бог је јачи од слабог човека, и од ђавола је јачи“, размишљам ја. „Кад би се обрачунао с њим заувек, човеку не би било искушења…“
Старац се смеје: „Он нас то не пита. Сувише смо ми ситне бубице…“ шушка он изговарајући глас „ц“. „Бог који није само творац целе планете и свега што живи на њој, већ је створио и човека и сву Васиону… Помисли само, колико је човек прекрасно устројен. Бог не живи нашим умом…“ наставља да шушка старац.
Обузима ме доживљај давнине. У веку високих технологија старчеве речи су архаика, сувише проста и примитивна. Али речи које је овде и тако изрекао чине се најважнијим, најдревнијим и најдубљим, као језгро Земље.
„Значи, Он нас не чује?“ шапатом питам.
„Бог све чује“, шапатом одговара старац.
„Али… Ако смо ми тако ситне бубице…“ помало појачавам звук.
„Из љубави према нама, бубицама, Он је страдао“, гласно говори старац. „Ко је још могао из љубави да страда, прибијен клиновима?! И да виси неколико часова на крсту?! Ето каква љубав…“ поново прелази он на шапат. „Ко би још то могао?“
„Да ли бисте Ви могли?“ шапућем му на ухо.
„А да ли би ти могла?“ он не подиже главу.
„Ја не…“ шушкам једва чујно. „А Ви?“
„Ко? Ја? Не знам… Наравно, језиком се може рећи, а у стварности? Ето, када су људе водили на погубљење, и они најјачи – и они…“ уздише он.
„Па ипак, реците“ врло гласно говорим, поново се осврћући на иконе „уместо да просто тако за нас страда, зашто нас Бог није учинио достојнима љубави?“
Старац се осмехује.
„Он нас и чини достојнима. Разумеш ли? Али не ради се све одмах, све иде постепено. Плод расте, зрно сазрева, тако иде и изграђивање. Изграђивање човека. Бог га је створио као разумно и слободно биће. Свакоме је дат избор. И Бог не може да учини тај избор за човека…“ Ове речи је сигурно изговарао хиљаду пута, али ја и сада видим како оне кидају његово срце.
„А зашто су људи тако поверовали у Њега тек после погубљења, знате ли можда? Толико су Га заволели? Нису веровали, па су наједном решили да поверују?“ наваљујем ја.
Монах је уморан. Стар је. Види се како дрхти испод мантије. Пружам му руку да га придржим.
„Он нам је дао нову заповест – љубите једни друге. Зато су и поверовали.“ Старац се одједном подиже и гледа ме спокојним и чврстим погледом. Више ми се не чини мршавим и немоћним, готово физички осећам у њему онај ослонац љубави, који га чини јаким као борово стабло. „То је било ново у поређењу с прошлим, претхришћанским светом. Ново у поређењу са Старим Заветом. Христос је рекао: ако те ударе по једном образу, подметни и други, ако хоће да ти узму хаљину, ти је дај.“
Ја сликовито замишљам како подмећем суседу образ и тај ми је призор неподношљив. Уздишем.
„Али и пре хришћанства су живели људи који је исти Бог створио“, примећујем ја. „Зашто онда они пре Христа нису могли да воле једни друге? Зашто нису могли да подметну други образ и да дају своју кошуљу? Зашто им је била потребна Христова реч и смрт?“ Нешто ме тера да додам: „Зашто је била потребна заповест која не делује“.
„Тада није било искупљења. Христос је платио, искупио је грех проклетства и смрти, Он је дао могућност сваком човеку да се покаје, да се врати у оно стање у којем је био створен, то јест, да се врати богопознању. А пре човек то није могао, налазио се под проклетством.“
„А да ли се човек рађа добар или зао?“
„Пре свега, у њега је утемељена савест и тежња да спозна смисао живота. Сада је сваки човек под Промислом Божијим. Бог нам је дао све за живот. Он нам је дао да можемо да се рађамо, да се размножавамо. Дао нам је могућност да стекнемо сазнање, дао нам је ваздух, дао нам је плодове земаљске.“
„Али човек све то руши и ускоро ће до краја срушити…“
„Ако сваки човек буде живео онако како захтевају наши државни закони, и закони вере хришћанске, и закони савести, биће нам свега довољно. Јер од чега је почела Русија? Од вере. И живела је, побеђивала је све невоље, татарско-монголски јарам, Смутно време, Наполеонову најезду, два светска рата.“
„Ви мислите да човек може да живи и по државним законима, и по законима савести, и по законима вере? Понекад је то спој неспојивог…“
„Свако има могућност да тако живи.“
„Ви једноставно нисте видели на шта је све способан човек који живи по свим тим законима… Човек за чије је грехе Христос платио…“ Хоћу да наставим и да кажем старцу да се на земљи воде ратови, да људи убијају једни друге, и, на крају, да заповест „љуби ближњег свог као самога себе“ не делује, и да никада неће деловати. Али ме зауставља то што је он уморан, а такође и успомена на борову шуму у Оптинској пустињи, успомена која ме је наједном обузела. Столетни борови, дим који одлази у небо из димњака скита, вишевековни манастирски мир – то је старчев свет. И нема разлога одводити га у неки други свет. Из љубави према ближњему.
„А ко их тера да убијају?“ одједном гласно упита старац, као да је прочитао моје мисли.
„Човек се може убити једноставно тако…“ осмехујем се ја.
„На пример, терористи“, исто тако гласно наставља он… „У Беслану колико је деце… Неколико стотина деце погинуло. Наравно, то је човекова зла намера.“
„Па како то ако га је Бог створио добрим… И са осетљивом савешћу… И још му је и љубав подарио…“
„Он му је подарио љубав, али човек сам има право да бира између добра и зла. Зато што ће човек, ако му се то право одузме, престати да буде човек. Ако му се одузме слобода, он ће бити као лутка: у ком смеру га окрену, он тамо и иде. А човек је истински то што јесте зато што му је дата слобода. Ради искушавања. У рају му је још била дата. Ако испуни заповести Божије, он остаје онаквим каквим га је Бог створио. А човек их није испунио – прекршио их је и био је изгнан из раја. И сада наставља да их крши.“
„А зашто? Ето, Ви нисте прекршили, неко други није прекршио. А неко је прекршио? У нашој земљи је тако много злобе: час Кушчовка, час још нешто. Али и те људе је Бог створио. Па зашто онда они које је створио Бог тако мирно убијају?“
„Они мисле да циљ оправдава средства. Они убијају сматрајући да чине добро – да постижу свој циљ. Разумеш ли? Реци, зашто су комунисти убијали? Они су хтели да изграде светлу будућност, нису видели у човеку Божије створење које поседује слободну вољу. Зато су све оне који другачије мисле стављали на нишан или су их слали на Соловке у логор. Чак и децу. Чак и оне који су већ умирали. Игуман Тројице-Сергијеве лавре је већ био на самрти, а они су га одвукли у Бутово и убили!“ Старац лако поскакује на месту. И ту схватам да су догађаји из оног времена за њега важнији и дубљи него оно што се збива данас. Зато што су се догодили пре него што је у његов живот ушла борова шума, и ја заиста не смем да га одводим у садашњост.
„Па шта онда да се ради с тим људима – комунистима, терористима?“ настављам ја да проверавам старчево осећање љубави. „Убијати их зато што се никада неће поправити?“
„Смртна казна је забрањена“, каже старац.
„А како треба? Како је исправно?“
„Онако како признаје државно правосуђе, ето како.“
„Али да ли сте Ви за смртну казну или против ње?“
Старац уздише: „Ох… морам да размислим, не могу одмах да кажем…“
Ућутим у нади да ће он одмах сада размислити али и он ћути.
„Ето тако“, шири он руке.
Још неко време чекам. Не, неће сада отворено рећи, већ ће можда одлутати у своје мисли.
„Реците ми, а старац – ко је то?“ питам га гласно.
„Старац… старац… Шта је то хришћанство? Идеал. Сваки човек треба да достигне свој духовни узраст… Живећи са молитвом, идеалом хришћанства, човек достиже висок квалитет духовног живота. Ето такве у народу називају старцима.“
„А Ви сте старац?“
„Ја сам стар човек. Какав сам ја старац?“
„Али тако вас у народу зову.“
„Па… Шта значи зову? Звати је лако…“
„Људи код Вас долазе као код старца.“
„Па шта онда?“
„Још Вас зову малтене јединим старцем у Русији…“
„Не знам, ја сам само стар човек“, тихо каже монах.
„Шта бисте рекли онима који учествују у терористичким нападима?“
„Фанатизам! Увек исти фанатизам!“ поново се усправља. „Зар то није фанатизам када су милиони људи због једног човека погинули, а њему су поставили пиједестал, споменик му се на тргу шепури!“ старац поново одлази из садашњости у комунистичку прошлост. „Колико је он душа побио?! Колико је душа одвратио од Бога?! А њега трпе, држе се фанатици за њега“ убрзано говори, као молитву, али не монотоно већ ватрено. „Треба га избацити. Избацити!“ старац се гуши а мени се разрогачују очи. „Зато што проклетство потиче одатле. Проклетство на Русију – одатле је оно!“
„Мислите ли?“ хладно га питам, не прихватајући оно што старац хоће да ми каже, одбијајући да верујем да и он има свог „суседа“ којег мрзи.
„Зар озбиљно мислите да се терористички напади у нашој земљи организују због тога што Лењин лежи у маузолеју?“
„Наравно!“ каже он тако нестрпљиво, као да хоће да ме лупи по челу.
„Па неће Бог због тога целу земљу проклињати“ смејем се. „Сви смо ми различити… А и Он нас воли.“
„Бог је дао човеку слободу. Ако је човек почео да се лоше понаша, мора бити кажњен. Грех није само кривично дело. Рђава помисао је такође грех. Прљаве мисли имаш – то је већ грех. Разумеш ли?“
„Али ми немамо власт над својим мислима. Оне… саме навиру.“
„Као муве“, строго се шали старац. „Ето зашто се треба молити. Молитва јача у добру и човек тада разумно размишља и делује. На добро и себи, и другима.“
„Ипак, ако би код Вас дошао терориста, шта бисте му рекли?“
„Људи се кају, чак и убице. И они се поправљају. Даје им се казна – епитимија.“
„Зар епитимија може да искупи тако нешто?“
„Па, можда се неће сви поправити, али барем неко хоће…“ одговара он, и ја почињем да схватам неке разлике између људске и Божије правде. За човека је убиство злочин за који се треба осветити зато што се убијени не може вратити. За Бога је убиство појава болести коју треба излечити зато што чак и терориста има душу која хоће спасење. А убијени није сасвим убијен. Он такође има душу и она је већ спасена или је погубљена, али не због његове физичке погибије већ услед његове вере или неверовања.
У трпезарију улази жена. Носи велику теглу са чајем.
„Оче, ево донели су вам чај“, каже она.
„Дај онима који ће да пију“, одговара старац.
„И адигејски сир су донели.“
„Дај онима који ће да једу.“
Не разумем овог старца. За све време нашег разговора он ми, након што је тридесетак пута изговорио реч „љубав“, ипак није дао одговор, већ ме је, напротив, одводио од њега. Пажљиво посматрам монаха. Он хитро претура по хрпама књига на столу, тражи за мене светоотачку литературу. Затим се наједном исправи и тргне се: „Смрзли су се! Смрзли су се стојећи. Све их води, све! Чај, брже, чај им сипај! Води их, води што пре!“
У његовом гласу је љубав, то је очигледно. Љубав према оним људима који ће сада опет почети да му досађују својим нимало духовним питањима. Поново се сагињем према старцу, и тихо, на ухо, постављам му своје главно питање:
„Па зашто сте Ви тако добри? Зашто их волите?“
„Ко има савест, он је и добар, и воли…“ шапатом даје он свој главни одговор.
Враћајући се, покушавам да схватим те речи и чудим се колико је тешко савременом људском поимању да схвати обичне ствари. Ум се стално опире, апстрахује. Пролазим кроз још једну борову шуму, али она је у даљини и ја не могу да разгледам сваки бор. Сећам се оптинских борова, виђених из близине, када се могу разликовати и криво стабло, и проређена крошња и сломљена грана – све те слабости и недостаци бора. Далеко ми је лакше да заволим шуму из даљине, мислим, и поново осећам грижу савести.
А можда је старац рекао истину – савест нам је дата као инструмент љубави? И уопште се не треба учити љубави, она је само нуспроизвод чистоте? Ако мој сусед буде чист пред Богом неће остављати своје старе ствари испред мојих врата. И ја ћу то видети, у мени ће се такође пробудити савест, и ја ћу престати да пролазим поред њега без поздрава. Ако је то тако, онда у тврдњи „Бог је љубав“ нагласак ипак пада на прву реч. Ипак се не ради о некој несхватљивој љубави која је неки несхватљиви бог. Ради се о Богу којег можемо заволети, а кроз Њега и суседа, и нетрпељивог свештеника, и Путина с Медведевим, па чак и терористу који се покајао. Или барем само суседа који неће да избаци своје старе ствари. Суседа, чини се, можемо покушати да заволимо. Ако га и не заволимо, можемо барем да га не мрзимо.
Шта знам о старцу?
Да се родио 1932. године у селу Становој Колодез. Да се звао Аљоша Ноздрин. Његову су породицу протерали у козачко насеље због тога што није хтела да уђе у колхоз. А када су се Ноздрини вратили у село, деда, председник црквене општине Покровске цркве, исковао је себи гвоздене чизме и ходао је у њима у знак протеста против колективизације. Дечаци, његови вршњаци, задиркивали су га када је, стиснувши под мишком ципеле, будући монах бос трчао до цркве. Крај храма Аљоша је обувао своје ципеле и ишао да се моли. Знам да је просјачио. Знам да не воли о томе да прича. Кажу да је 1943. године утицао на исход Курске битке: Немци су пролазили поред њега на мотоциклу сеоским путем и изгубили су футролу с картом утврђења на Курском луку; дечак је карту подигао и предао је одраслима, а ови су је по командном ланцу предали генералу Рокосовском. Али то ми старац ипак неће испричати. А ја то нећу ни питати.
