Медицина и чудо
Објављено мај 7, 2014
Молитвено обраћање Богу у болести није само признање наше несавршености и немоћи, већ и Божје моћи да утиче на исход ствари. Интервенција Бога када Му то тражимо са вером, јесте чудо. Чудо не мора да буде импресивно укидање закона физике за које немамо другог избора него да га прихватимо. Бог је створио физичке законе и поштује их. Његова интервенција је обично дискретана, блага. Он не жели да импресионира или да приморава некога да је прихвати. Он само жели да утеши и оснажи онога ко жели да види даље од ствари.
Познато је да је у последњих неколико година медицина постигла веома велики напредак у свим областима. Технологија је снабдела лекаре медицинским апаратима који могу приказати са великом прецизношћу различите органе људског тела и детаљно пратити њихов рад. Тако су сада у могућности да пониру у дубину сваке болести, да је схвате и лече на одговарајући начин. Са друге стране, фармацеутска индустрија омогућава производњу нових лекова који имају велику ефикасност у лечењу бенигних и малигних обољења. Са великим успехом се откривају и примењују нови облици лечења. И хирургија је сада у могућности, уз помоћ нових ендоскопских уређаја и уз подршку јединица интензивне неге, да се усуђује да врши операције које су некада сматране немогућим.
Плодови овог напретка су се у почетку чинили задивљујући. Изгледало је да ће се коначно болест победити, да је то само питање времена, да ће природа открити све тајне пред генијалношћу човека. Не само у медицини, већ и у свакој другој области науке. Да је човек напокон господар природе, њен апсолутни владар и њен експлоататор зарад сопствене користи и просперитета. Да се све се може разумети и тумачити са стајалишта науке и технологије и свим се може управљати у складу са нашим интересом. Да од сада знање може заменити веру у Бога, која није више потребна, осим тамо где знање и науку још увек нису открили истину. Убрзо се међутим показало да ствари не стоје тако.
Сама наука, како физика и астрономија, тако и биологија, брзо је открила да уколико смо ближе детаљном разумевању различитих догађаја, толико ствари постају сложеније и на крају достижу потпуну неодређеност. Природа добро чува своје тајне. Са друге стране, развој технологије који нам олакшава живот, истовремено исцрпљује изворе енергије и већ је довео до таквих промена у животној средини, да је угрожена равнотежа климе и да нам прете велике катастрофе, чак и изумирање наше цивилизације. Медицина је знатно повећала своју ефикасност у одређеним областима, али истовремено је врхунска технологија проузроковала многе безизлазне ситуације, као што су мождано мртви пацијенти у јединицама интензивне неге, особе са тешким инвалидитетом који живе потпуно зависни од других и растући број болесника са малигним обољењима који пролазе кроз зузетно болне третмане које само продужавају њихову патњу. Нажалост, напредак медицине који је победио или у потуности искоренио неке болести које су косиле људске животе, је истовремено проузроковао друге ситуације, као у случају неизлечивих болести, где се у ствари не продужава живот, већ се продужава болан процес умирања.
Наука није поразила болест и смрти као што смо првобитно мислили да ће учинити, већ је једноставно променила околности које доводе до смрти, чинећи их понекад дуготрајним и неподношљивијим. Када се данашњи лекар суочи са болешћу, упркос помоћи коју му пружа технологија, веома добро осећа своју немоћ. Много пута осећа немоћ да постави дијагнозу и схвати тајну болести, која често даје нетипичну и непрепознатљиву слику. Али и немоћ пред тешким третанима који су често неефикасни или пацијент не може да их поднесе. Посебно у хирургији, хирург свакодневно пролази кроз искушења када врши операцију која је опасна по живот пацијента, или која може изазвати озбиљне компликације које ће утицати на његов будући живот. Такође се не може увек предвидети успех једне операције, јер свака особа различито реагује и различито подноси операцију.
Биолошки параметри су толико бројни, толико комплексни и непредвидиви, да никада не можемо бити сигурни ни за шта. Лекар осећа немоћ пред величином живота и смрти, пред безданом тајни људског тела, осећа и своју сопствену немоћ и жели да потражи помоћ од некога ко га превазилази. У овом случају ће се обратити неком са којом има лични однос, однос љубави. То је однос са Богом, коме се толико њих обраћа у својим тешким тренуцима. Ово обраћање ће се изразити као молитва Богу, не само као признање наше несавршености и ограничених способности, већ и као признање Божје моћи да утиче на исход ствари. Ова интервенција Бога на ток ствари, када Му то тражимо са вером, јесте чудо. Чудо ме мора да буде импресивно укидање закона физике, нешто нападно, за које немамо другог избора него да га прихватимо као што јесте. Бог је створио физичке законе и поштује их. Његова интервенција је обично дискретана, блага. Он не жели да импресионира или да приморава некога да је прихвати. Он само жели да утеши и оснажи онога ко жели да види даље од ствари. Чудотворна Божија интервенција је обично таква да сваком оставља могућност да је порекне, приписујући нпр. исцељење случају, или изузетно ретком догађај, или необјашњивом самоисцељењу које можда и постоји. Али они који знају и желе, могу јасно разазнати Божије присуство кроз неочекивано добар исход изузетно тешке операције, или кроз успорено напредовање или потпуно излечење тешке и неизлечиве болести, или кроз на изглед сасвим невероватно исцељење неповратних оштећења органа.
Наравно де се Божија љубав може изразити и на сасвим индискретан начин, превазилазећи и укидајући законе природе. Тако смо били сведоци нестанка тумора, враћања функције тешко оштећених органа, тамо где је излечење било медицински сасвим немогуће. Али Бог обично одабира дискретан пут, кроз могућности које даје неодређеност природе и немогућности разумевања свих параметара који су потребни да би се тачно предвидело. И колико су више нејасне и недефинисане ствари, толико је већа потреба за призивањем Бога и толико је запаженије присуство Бога и Његов утицај на ток ствари. Он жели да интервенише према ономе „ко има уши да чује, нека чује“ за оне који га по својој слободној вољи траже, а према ономе „и очима ће гледати а неће видети“ за оне који га такође по својој слободној вољи поричу. Оно што највише Бог поштује код човека је његова слобода. Можемо рећи да је слобода карактеристичан састојак човека, оно што га разликује од животиња. Ову слободу је Бог испоштовао када му је дао могућност избора између добра и зла. Цена ова слободе је вероватно и човеков пад, али ју је Бог сматрао толико суштинском, толико саставим делом постојања човека и саставним делом његовог коначног спасења, да није желео да му је одузме и да га заштити од пада.
Зато је Христос одбио искушење да камење претвори у хлеб и да нахрани свет. Зато је и чуда творио само када је то било потребно, а обично је говорио исцељенима да не говоре ништа о томе. Тако и сада, у нашем савременом животу интервенише на начин да они који желе и имају своје очи отворене виде његову интервенцију, а да опет они који је не желе имају могућност да је порекну. Живот и спасење човека морају бити производ Божје љубави, али и његове слободе избора, иначе нема смисла.
Ми лекари, који смо свакодневно искушавани у неравноправној борби са болешћу и смрћу, небројено пута смо видели појављивање ове Божије благодати у нашем животу и у нашим делима, а вероватно смо је исто тако безброј пута игнорисали или одбили.
Пример како треба да живимо нам дају Божији свеци. Свети Лука (Војно Јасенецки) се суочавао са болешћу као лекар, исцрпљујући све могућности које су му нудиле наука и технологија. И не само то, већ је много истраживао продубљујући знање и пружајући много науци свог времена, толико да и данас особље болнице у Ташкенту, где је служио, консултује његову књигу о инфекцијама. Истовремено је међутим његов рад био посвећен Божијој милости. Увек је имао слику Богородице у операционој сали, а увек би прекрстио тело пацијента пре сваке операције. Тако се удостојио да буде велики научник, велики хирург и велики исцелитељ. А сада када га је Бог учинио свецем, посредује да се појави Божја благодат у нашим животима када му то тражимо, а понекад и када му то не тражимо. Уз такве узоре, као што је Свети Лука, може се разумети да је чудо део нашег живота, а да може чудесно да коегзистира са медицинском науком.
Др Јоргос К. Папагеоргију, доцент, директор за координацију Друге клинике за хирургију опште болнице „Евангелисмос“
manastir-lepavina.
Извор: http://istokpravoslavni.org/rs/?p=7748#more-7748
