Паралели

Јако је добро када у дому постоји послушност и међусобно уважавање. Међутим, ми не можемо да захтевамо то од других, ми можемо само да их надахњујемо на тако нешто. Многи очеви, лупивши песницом по столу, вичу на своје дете:

- Имаш да ме слушаш! Радићеш онако како ти говорим јер сам ти ја отац! Испуњаваћеш све што кажем док не напуниш 18 година! И тачка!

Дете дрхти од страха и мисли у себи:

- Напунићу ја тих 18 година, видећеш онда шта ће бити!

Edward L. Thorndike, na primjer, još 1920. godine je definisao ono što on zove "socijalna inteligencija", što je osnovna sposobnost da razumijete i motivišete druge ljude. David Wechsler je četrdesetih godina jasno svima stavio do znanja da nikakav test inteligencije ne može biti validan ako se emocionalni aspekti ne uzmu u obzir. Kasnije je Howard Gardner postavio temelje ideje sedme inteligencije, tzv. Interpersonalne inteligencije, svakako vrlo slične emocionalnoj inteligenciji.

 Ово су друге нетљене мошти учесника Сабора против екуменизма, али су истовремено и треће нетљене мошти архијереја Руске заграничне цркве. Прво су обретене мошти прослављеног чудотворца последњих времена - Јована Шангајског, затим митрополита Филарета Вознесенског а сада и владике Константина Есенског. Поштовање блаженог из ове помесне цркве је задобио и јеромонах Серафим Роуз - духовно чадо св. Јована Шангајског а високо поштовање задобили су и митр. Антоније Храповицки и архиеп. Аверкије Џорданвилски.

Сећам се свог првог искуства са једним велеградом- Њујорком 1971. Радио сам као улични свирач заједно са једним пријатељем. Град је био невероватан- стални празник за очи и чула. Никада тако нешто нисам видео. Седам дана након нашег доласка, нападнути смо уз претњу ножем. Оно што смо финансијски изгубили било је безначајно. Оно што сам ја изгубио био је град са којим сам се приви пут суочио. На његовом месту била је непријатељска, опасна средина у којој је свако лице било потенцијални непријатељ, а сваки пут је био скривено место за неку наредну катастрофу. Вратили смо се кући.

“Сви храмови ће се купати у раскоши, као никад раније, али у те
храмове не треба одлазити, пошто се у њима неће приносити Бескрвна Жртва Исуса Христа. Схватите: цркава ће бити, али православни хришћанин не треба да одлази у њих, јер ће тамо бити све „синагога Сатанина“ (Откр. 2,9)! Опет вам кажем, у те храмове немојте одлазити: благодати у њима неће бити!“

– Nisu kriva deca. Danas ih drže zatvorene u stanovima i nemaju prostora da trče, da se igraju. Deca bivaju prisiljena na nemirnoću. Ne mogu da se kreću, da se isprazne. Da bi se deca prirodno razvijala potrebno im je dvorište. Ako uđem u neki stan sa decom i vidim da je tu sve do savršenstva uređeno, znaj da to nije dobro. Tu deca žive pod vojničkom disciplinom i tako strah ulazi u njihove duše.

Светиот Јован Златоуст. Зборувајќи за односот на апостолот Павле кон македонците, вели: „О, каква нежна љубов имал тој кон Македонија и македонците…!“ Понатаму, пак, гледаме дека големиот христијански проповедник Св.Јован Златоуст (ИВ-В век) за да ги поткрепи своите мисли за љубовта на апостолот Павле кон Македонија, ги цитира и зборовите на апостолот упатени кон Солунјаните, а тоа значи дека Св.Јован Златоуст тесно го поврзува односот на Солун кон Македонија, како и солунјаните кон македонците.

Прошло је преко десет година. Једном је код духовника на врата покуцао непознат човек од неких шездесетак година. Био је онижег раста, бледог, префињеног лица. Прво што нам је падало у очи био је дебео и дугачак шал којим је био обавијен његов врат; чинило се да је испод овог шала као печурка испод земље израсла глава. Имао је чудан израз лица: тужне очи и танке усне, помало повијене у саркастичном осмеху, који као да је био залепљен за његово лице. Тихим, али јасним гласом је рекао:
„Код вас ме је послала Викторија.“

„Зборуваме два странски јазици исто како што го говориме нашиот мајчин јазик ’’незначајно’’ и ’’неразбирливо’’.“

Једанпут дођоше св. Пимену оци (духовни) из Сирије с намером да га упитају о неосељивости или тврдоћи срца. Св. Пимен није знао да говори грчки а тумача не беше ту. Посетиоцима паде то веома тешко и жао па и самом Пимену. Наједанпут и изненада отпоче Пимен да говори грчки: Вода је по природи својој мека а камен је тврд. Но ако вода стоји над каменом, непрестаним капањем жљебиће га и тако мало по мало постаје издубљење. (Капља камен дуби). Тако су и речи Божије меке а срца наша окорела, тврда.

Отац Пиор причаше ово: „Док сам био још младић мој духовни отац пође оцу Логину и мене собом поведе. На путу много се заморих од врућине, зноја, жеђи и ослабих. У томе јави ми се у срцу и у уму помисао: Каква је корист од таквог труда, гладовања, жеђи, бдења, страдања и пустињског живота? Зар ниси могао у Александрији проводити дане у тишини, побожности и у страху Божијем побожно живети. Ја се у свему сагласих са овим ђаволским мислима и реших се да, чим се у ћелију вратим побегнем од свога старца.

Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво који руководи јересју не трпи благочашће (побожност). Препознаћеш ове вукове у овчијој кожи по њиховој гордељивој нарави, властољубљу, слатољубљу. Биће клеветници, издајници који свуда сију мржњу и злобу, зато је и рекао Господ да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.

Када сам стигао на мост преко Ибра у Краљеву. затекао сам застој у саобраћају, до кога је, по причању присутних возача, дошло због судара код   бензинске пумпе на путу ка манастиру Жичи. Саобраћајна милиција је пропуштала наизменично возила у једном и у другом правцу, што је, додуше, било споро, али у оваквим ситуацијама и нема бољих решења.
На изласку с моста, укључио сам се десно, на пут, који води за Жичу. Од моста, на удаљености од неколико десетина метара, налази се локална аутобуска станица за превоз путника у правцу Жиче и Матарушке Бање.

Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.