Наш дух тражи непосредан разговор са ЊИМ...
Ево, чујем други глас: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота (Јн. 8,12). Ко је жедан нека дође мени и пије. Који у мене верује … из утробе његове потећи ће реке воде живе (Јн. 7,37-38). Зар да не прихватим са вером овај Христов позив, зар да се не борим да достигнем Царство непролазне љубави Оца; зар да не идем путем који нам је Он, Христос, указао?


Са псовача Богородица скида Свој молитвени покров и Сама одступа од њега, док Бог попушта несреће, болести и многе напасти...
Свет је сав у споровима: између држава са различитим друштвеним уређењима; између раса и класа; веровања и идеологија… При савременим средствима масовног рушења и уништавања, сви и на сваком месту живе „у очекивању невоља што наилазе на свет“ (Лк. 21,26). И ево, стојимо пред клупком нерешивих парадокса. Са једне стране, не можемо остати мирни, јер припадамо људској породици чије су судбине у многочему заједничке;
Čekaj me, i ja ću doći, samo me čekaj dugo. Čekaj me i kada žute kiše noći ispune tugom. Čekaj me i kada vrućine zapeku, i kada mećava briše, čekaj i kada druge nitko ne bude čekao više. Čekaj i kada čekanje dojadi svakome koji čeka.
Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voljeti sve, da je sposobnost da osjećamo, ono što daje vrijednost i ljepotu našem postojanju. Gdje god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa.
Ево како: ако тугујеш због било чега, значи да се ниси потпуно предао вољи Божијој, макар споља и изгледало да јеси. Ко живи по вољи Божијој, тај се ни за шта не брине. Када му нешто треба он и себе и што му је потребно предаје Богу, и ако се догоди да не добије што тражи, остаје спокојан као и да је примио. Душа која се предала вољи Божијој ничег се не боји: ни претњи, ни разбојника, уопште ничег.
Сестра и ја имали смо седам и десет година када је наша мајка по трећи пут остала у другом стању. Изгледало је да би требало да се радујемо; мама је, међутим, имала слабо срце и лекари су инсистирали на абортусу, пошто би могла умрети на порођају. Мама је на крају пристала, и дан за абортус већ је био одређен. Током ноћи, уснила је веома чудан сан: као да стоји поред неке ограде, и да према њој неко долази на прекрасном коњу.
Некадашњи хоџа, сада обраћени хришћанин, испричао нам је да је његов кћи патила од неизлечиве болести. Ишли су у све болнице коју су знали, видели су многе египатске лекаре, па су чак и у иностранство путовали. Лекари би преписали терапију, али се нису много надали бољитку. Уствари, они би говорили очајном оцу да води своју кћер кући, јер њеној болести нема лека. Хоџа се свакодневно молио алаху за помоћ.
'Колико често смо болесни због тога што се не молимо пре јела, не призивамо Божији благослов на храну.
Ово је истинита прича о осмогодишњој девојчици која је знала да љубав може бити чудесна. Њен мали брат је морао да умре због тумора на мозгу. Родитељи су били сиромашни, али су заложили сву имовину и учинили све да га спасу.
Кошаркарска топка во моите раце вреди 19 долара.
-А тама?
Пре него што су отпутовали у САД родитељи су чули за чуда Свете Марине и позвали су манастир Свете Марине, који се налази на острву Андрос у Грчкој, тражећи Њен благослов. Настојатељ манастира, архимандрит о. Кипријан, обећао им је да ће се молити Светој Марини. Он је такође пожелео родитељима да Света Марина буде са Андрејем у операционој сали, да му помогне. Са благословом Старца Кипријана и јаком вером да ће Света Марина заиста помоћи, породица Вассилиу се запутила у САД.
. Moj mozak je samo prijemnik. U svemiru postoji jezgro iz kojeg crpimo znanje, snagu, inspiraciju. Nijesam pronikao u tajne ovog jezgra, ali znam da postoji.























