Македонската академија на науките и уметностите,
Галеријата на Матица српска, Српската академија на науките и уметностите
и Амбасадата на Република Србија во Република Македонија
Ве покануваат на свечено затворање на изложбатаДобровиќ, Шумановиќ, Коњовиќ, Шупут
– ЕВРОПСКИ КОНТЕКСТИ.
Весна Буројевиќ, директорка на Галеријата на слики „Сава Шумановиќ“ во Шид
ќе одржи предавање на тема:
НА ПАТИШТАТА НА САВА ШУМАНОВИЌ
Изложбен салон на Македонската академија на науките и уметностите
25 ноември 2016 (петок), во 18.00 ч.
Предавање
НА ПУТЕВИМА САВЕ ШУМАНОВИЋА
Предавач: Весне Буројевић, директорке Галерије слика „Сава Шумановић“ у Шиду
Петак, 25. новембар у 18.00 сати у Галерији Македонске академије наука и уметностиПоводом затварања гостујуће изложбе Галерије Матице српске Добровић, Шумановић, Коњовић, Шупут – Европски контексти у Галерији Македонске академије наука у уметности, у петак, 25. новембра 2016. године у 18.00 сати одржаће се предавање о сликару Сави Шумановићу. О Шумановићу, његовом животном путу и уметничком стваралаштву говориће Весна Буројевић, диркетор Галерије слика „Сава Шумановић“ у Шиду.Један од најзначајнијих српских уметника Сава Шумановић је поникао и успео да се истакне у сликарској генерацији која је српску уметност увела у европске токове након Првог светског рата, и да буде запажен од стране искусне француске критике. Сава Шумановић (1896−1942) је рођен у угледној грађанској породици. Васпитање које је добио, несебична подршка породице у сваком смислу, као и његов карактер и таленат чиниоци су који су омогућили да постане изузетан уметник. У потрази за знањем родитељски дом је напустио као десетогодишњи дечак. Школовао се и живео у Земуну, Загребу и Паризу. У Шид се вратио 1930. године као формирана личност, афирмисан уметник, нарушеног здравља. У родитељском дому провео је последњу деценију живота у невероватном стваралачком заносу.
Припадао је сликарској генерацији која је после Првог светског рата српску уметност увела у савремене европске токове. У време када је одлучио да своје знање и могућности провери и унапреди у Паризу, тамо су већ с истим разлогом боравили бројни уметници из целог света. Шуманвић је успео да се истакне у том интернационалном окружењу, што није било ни мало једноставно, јер су ту већ били Де Кирико, Шагал и Сутин, незаобилазни Пикасо, Миро и многи други.
Током треће деценије XX века, боравио је у Паризу три пута. За време првог боравка, 1920. године, кроз усавршавање у атељеу Андре Лота прихватио је савремене тенденције у сликарству и постао најзначајнији представник конструктивизма у српском сликарству. За време другог боравка у Паризу, од 1925. до 1928. године, у време када су се многи значајни странци борили за део париског простора, Шумановић је од најугледнијих француских критичара добијао признања. Учествовао је на многобројним изложбама, а његове слике биле су запажене, коментарисане и репродуковане у стручним часописима. Француска влада је 1926. године откупила два акта која се и данас налазе у музејима у Француској. Учествовао је у декорисању култне кафане на Монпарнасу, Куполе, где први стуб и данас красе четири женске фигуре које је насликао Шумановић. Свакако је изузетан успех представљало објављивање слике Пијани брод на насловној страни уметничког часописа Le Crapouillot у фебруару 1928. године. У јесен 1928. године приредио је самосталну изложбу у Београду, на којој је продао све слике. Са новцем који је зарадио продајом слика вратио се у Париз и по сопственом казивању то му је био најлепши боравак у граду светлости. Допустио је себи да се у потпуности прикључи животу којим су уметници живели на Монпарнасу, и тиме успео да се ослободи младалачких предрасуда, сазри, и слободно препусти свом уметничком путу.
Искуство Париза које се истовремено односи на богатство традиције, која се чува у музејима и снагу интернационалне атмосфере која је владала у уметничким круговима, понео је са собом у Шид када се вратио кући у марту 1930. године. У сигурности родитељског дома, у миру провинцијског места, дистанциран од свих утицаја, могао је у потпуности да се посвети оном што је највише волео и оном што је представљало смисао неговог живота, сликарству. О томе сведочи импозантан број од 600 слика које је насликао током те последње деценије живота, а две теме су доминирале: пејзаж и акт. Карактеристичан метод Шумановићевог рада је стварање у циклусима. Најпознатији циклуси су Купачице (Шидијанке), Пролеће у шидским баштама, Дечији ликови.
У Београду је 1939. године приредио изузетну самосталну изложбу, последњу за живота, која је остала запамћена по броју изложених дела, 410, и великом успеху. Више од 100 слика је продао, многе поклонио. У Шид се вратио пун полета и наставио је да слика са несмањеним жаром до самог краја. Крај се могао наслутити већ од априла 1941. године када је Шид потпао под власт Независне државе Хрватске. Уметник је престао да потписује слике. Једноставном симболиком, укинуо је себе са света који ствара и тиме као да је наговестио свој одлазак са овог света. Сликао је до самог краја. Када су усташки агенти дошли по њега, рано ујутро 28. августа 1942. године, на штафелају је остала управо довршена слика Берачице. Уметник је закорачио у један други живот, вечни.
